Često nismo ni svesni da je ono što smo upravo saznali bila poruka nečijih očiju.
Sa druge strane, očima vrlo svesno možemo da saopštimo šta mislimo ili osećamo.
One su, najčešće ono prvo što pri susretu primetimo.
Čak i kada se sa nekim prvi put sretnemo, možemo ga pozdraviti očima, kao da smo mu pružili ruku i pri tom treba zapamtiti da li je pozdrav bio uzvraćen.
Ako Vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oči, ako deluje odsutno, sigurno će učiniti da se osetite neprijatno.
Ono što želimo, možemo dobiti i bez reči.
U svakodnevnom životu, oči nam pomažu ne samo da vladamo situacijom, već i da prenosimo važne poruke.
Oči su moćno oruđe u odnosu sa ljudima i otkrivaju čitav niz osećanja - od ljubavi do mržnje.
Raspon emocija i izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reči zaista je zadivljujući.
U očima neke osobe može dosta toga da se vidi, ma koliko se ona pretvarala da je nešto sto nije, oči je uglavnom odaju.
Ipak, smatram, koliko god da neko krije svoja osećanja i trenutna stanja, oči sve otkrivaju. Nije stvar u načinu na koji neko gleda, već u unutrašnjem sjaju tih očiju.
U nekim slučajevima, oči nisu ogledalo duše zato što duši ne treba ogledalo, a oči za njim vape. One u svakom biću žele videti sebe. Oči su sebične, hladne ili tople. Cakle samo kada im se daruje nešto materijalno. Oči su za površna uzbuđenja. One reaguju na dodir, na boje, na ono što im pričinjava trenutno zadovoljstvo ili 'pak razočaranje, stoga, one nisu UVEK ogledalo duše.
Ne, duši ogledalo ne treba. Duša je sama sebi dovoljna, ali ne zato sto je sebična, nego iz nekih mnogo dubljih razloga.
Oči često ne slušaju dušu, pa ostave sušu...
Da duša može bez očiju dokaz su slepi ljudi, a i oči bez duše čest su slučaj. Oči, tačnije pogled je deo čovekove mimike iz koje se zaista dosta toga može zaključiti. Iz očiju može mnogo toga da se pročita, ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju i da kontrolišu oči jer znaju da se njima veruje.
Da su oči ogledalo duše ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao što mogu.
Kao što postoje ljudi koji znaju da pročitaju pogled, postoje i oni koji umeju da postave zid ispred očiju kako se ne bi videla istina.
Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.
Nije bitan oblik očiju, kao ni boja, već ono što se vidi u dubini pogleda.
Ta procena može da bude i mač sa dve oštrice, pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.
Ja sam toga uvek svesna, pa dajem više prilika da se dokaže suprotno, bilo da je reč o dobroj ili lošoj osobi u mojim očima. Možda me, posle određenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu impresiju, koja me, kako se ispostavlja, malo puta prevarila.
Dakle, stvar je u suštini nečijeg bića, jer svi mi imamo dobre i loše osobine, sve u zavisnosti kod koga koje više preovladavaju.
Samo ako živite iskreno - Vaše oči ce biti pokazatelji Vaše duše.
Ako Vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oči, ako deluje odsutno, sigurno će učiniti da se osetite neprijatno.
Ono što želimo, možemo dobiti i bez reči.
U svakodnevnom životu, oči nam pomažu ne samo da vladamo situacijom, već i da prenosimo važne poruke.
Oči su moćno oruđe u odnosu sa ljudima i otkrivaju čitav niz osećanja - od ljubavi do mržnje.
Raspon emocija i izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reči zaista je zadivljujući.
U očima neke osobe može dosta toga da se vidi, ma koliko se ona pretvarala da je nešto sto nije, oči je uglavnom odaju.
Ipak, smatram, koliko god da neko krije svoja osećanja i trenutna stanja, oči sve otkrivaju. Nije stvar u načinu na koji neko gleda, već u unutrašnjem sjaju tih očiju.
U nekim slučajevima, oči nisu ogledalo duše zato što duši ne treba ogledalo, a oči za njim vape. One u svakom biću žele videti sebe. Oči su sebične, hladne ili tople. Cakle samo kada im se daruje nešto materijalno. Oči su za površna uzbuđenja. One reaguju na dodir, na boje, na ono što im pričinjava trenutno zadovoljstvo ili 'pak razočaranje, stoga, one nisu UVEK ogledalo duše.
Ne, duši ogledalo ne treba. Duša je sama sebi dovoljna, ali ne zato sto je sebična, nego iz nekih mnogo dubljih razloga.
Oči često ne slušaju dušu, pa ostave sušu...
Da duša može bez očiju dokaz su slepi ljudi, a i oči bez duše čest su slučaj. Oči, tačnije pogled je deo čovekove mimike iz koje se zaista dosta toga može zaključiti. Iz očiju može mnogo toga da se pročita, ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju i da kontrolišu oči jer znaju da se njima veruje.
Da su oči ogledalo duše ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao što mogu.
Kao što postoje ljudi koji znaju da pročitaju pogled, postoje i oni koji umeju da postave zid ispred očiju kako se ne bi videla istina.
Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.
Nije bitan oblik očiju, kao ni boja, već ono što se vidi u dubini pogleda.
Ta procena može da bude i mač sa dve oštrice, pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.
Ja sam toga uvek svesna, pa dajem više prilika da se dokaže suprotno, bilo da je reč o dobroj ili lošoj osobi u mojim očima. Možda me, posle određenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu impresiju, koja me, kako se ispostavlja, malo puta prevarila.
Dakle, stvar je u suštini nečijeg bića, jer svi mi imamo dobre i loše osobine, sve u zavisnosti kod koga koje više preovladavaju.
Samo ako živite iskreno - Vaše oči ce biti pokazatelji Vaše duše.
Нема коментара:
Постави коментар