Ljubav u proleće

Kada zabruji proleće, u ljudskom telu se razlije snaga neopisive, razbuktale ljubavi. Tada ojača reč u čoveku, buja i navire u svim porama njegovim. Tada čovek dobije Božansku snagu, nepresušan izvor ljubavi...
Pa tako i ja...
Ljubav je stara koliko i ljudi.
Postojala je i onda kada se možda nije tako zvala, a prisutna je i danas i cveta u svim najrazličitijim oblicima donoseći raznovrsne plodove, baš kao i sve u proleće. Istina je da ne možemo govoriti samo o jednoj vrsti ljubavi, ali ipak ona nama najdraža je između dve zaljubljene osobe.
Razvijamo se i sazrevamo, pa tako i naši pogledi na život. Ljubav u proleće...
Nešto najlepše što se čoveku može desiti.
Zaista, ne bojim se života niti ljudi, ali negde u dubini duše postoji strah da bih te mogla izgubiti kao kada drvo u proleće izgubi svoj cvetak ili sunce zaboravi da obasja staru, već u godinama poznu vrbu, pa se sva povije od tuge. No’ ne plašim se toliko toga da ćeš me prestati voleti, već da će drugi, bez obzira koliko mi ignorisali to, nastaviti da utiču na nasu vezu i rastave nas, ipak. "Ko' TRN u OKU sreća je za njih" Jer ovo što nam se dešava je nešto zaista prelepo, kao iz bajke, a ljudi, bar većina njih, su puni ljubomore, zavisti...
Nemaju svoj život, pa kopaju po tuđem ili je 'pak svaka tuđa sreća za njih nesreća.
Teško takvim ljudima u njihovoj koži... Priznati da ti je dušom, srcem stalo do neke muške osobe je nešto najteže, a tebi sam priznala.
Teško je, ne zbog egoizma, već iz straha da nestane sve...
Kao sunca na ovo prelepo proleće, kao prelepih vazdušnih toplih talasa koje zamene hladni i donesu ponovo sneg. Sama pomisao da ništa nije večno, na zemlji postojano me ne plaši, sem ljubavi i pitam se do kada će ovo trajati?
Koliko ćemo izdržati?
Nikada se nisam pitala...
Samo sam se prepuštala svakodnevnim uživanjima u ljubavi, ali tada nikada nisam osetila kako ona polako nestaje... Razmišljam o tebi i ne želim da zaspim, jer java sa tobom je lepša od svakoga sna.
Ponekad sama sebi izgledam smešna, još ne mogu da verujem da se to meni desava...
Davno sam u knjizi pročitala pored ostalih citata o ljubavi : "Da li ljubav pravi bu*alu od coveka ili se samo bu*ale zaljubljuju ? " Ovaj sam citat izdvojila jer se nikako ne slažem sa njim!
Čovek sam od sebe može napraviti bu*alu, svojim postupcima, ako ne sluša razum, već ga samo srce vodi, ako previše dopusti drugima da mu se približe u smislu da dopušta omalovažavanje, kritike koje nikako nisu na svom mestu itd. Svako od nas je sklon zaljubljivanju, da li na brz, lak ili teži način.
Sve zavisi od čoveka do čoveka.
Kao što u proleće(po meni, jedno od najlepših godišnjih doba) nešto brže procveta, prolista, razbukti se, jače prima sunčeve zrake na sebe, a nešto vrlo sporo, ne žuri, gotovo kao da je još u polusnu. I opet kad spomenem tebe pomislim na ljubav, jer TI si ljubav!
Samo što sada ovim pisanim putem, putem svojih misli koje bukte iz mene priznajem ono što znam već odavno, ali ni tebi, pa ni sebi nisam bila priznala... I zato, ne volim te samo zbog toga ko si TI, već zbog toga ko sam JA pored tebe.