LEPOTA - ta sama reč je tako grandiozna i božanska za onoga ko je ne poseduje i kome je nedostupna, a mala i nedovoljna veličina za onog ko gospodari njome...
Ona je tu. Pojavljuje se u više oblika.
Sevne kao treptaj svetlosti i nestane... A ti, ukoliko poznaješ njene tajanstvene puteve - pobedićeš je. Njena veličina postaće tvoja. Ostaće zapečaćena čak i posle tvoje smrti jer ona je večna, a i ti sa njom.
Kao što ljubav nije samo reč, tako ni lepota nije samo forma, ma koliko savršena bila. Tako ni čovek, koji je poseduje - nije savršen u potpunosti. Ona je tu da čoveku, kao nesavršenom biću učini zadovoljstvo koje je večno, duboko ili kratkotrajno i površno. A tu su oči - savršen čulni organ koje nam omogučuju da je sagledamo, svaku njenu tajnu, postepeno otkrijemo i sačuvamo, ili bar iskoristimo...
Zamisli... Koračaš ulicom, zaokupljen mislima... Razmišljaš o svakodnevnim problemima koji te svojom gorčinom već i guše, ne daju ti smeh na lice... A ti koračaš polako i mukotrpno. Podižeš glavu osetivši nekakvu čudnu svetlost u daljini...
Kad ono - to je l e p o t a. Naizgled savršena senka kojoj se polako približavaš. Sve što si bliži - ona je postepeno grandioznija i primamljivija. Blješti u toj pomračini ulice kao neko božanstvo, a njen hod je tako tih, jedva dodiruje tlo, kao da lebdi... A ti u tom momentu osećaš kao da je iznad tebe - uzvišena. Polako joj se približavaš, pokušavajući da sagledaš tu čudesnu svetlost koja blješti poput najčistije kapljice na listu. Kad ono, eno je ispred tebe... tu je... stoji... sva nepomična i tajanstvena. Pomutila ti je misli, stvarno i nestvarno...
A ti, ukoliko si duhovno nadmoćniji - sagledaćeš je u potpunosti. Njenu lepršavost koja je prolazna kao i tvoj život i njenu dubinu duše, vrednost i veličinu. I ona će svim svojim bićem da ti se otkrije, a ti ćeš njome zagospodariti. Vodiće te kroz život. Sve do smrti biće uz tebe, samo tvoja, drugima nepoznata, tajanstvena...
Ali, ukoliko joj dozvoliš da te obasipa svojim čarima, spoljašnjim - koje su na prvi pogled tako stvarne i večne, ali lažne - ona će tebe osvojiti, tvoj um i otkriće tvoju površnost i uskogrdnost. A posle, ni kad ne budeš dovoljno njome naslađen - ona će nestati, neprimetno, kao da nije ni bila, a tvoj život će ostati prazan i, baš kao ona, će ti projuriti i napustiti te.
Spoljašnja lepota je prolazna baš kao i mladost koja je odlikuje. Ti se hraniš njome i upijaš svaku njenu čar, nit... i onda te izda, nestane i stupiš u doba zrelosti u kome ta lepota prerasta u duhovnu - koju odlikuje sve ono što si stekao kroz uzburkane talase tvoga života: inteligencija, dobrota...
Duhovno zdravlje čoveka je najbitnije i treba ga steći na vreme jer bez njega nema one prave, najčudnije, večne lepote. Zašto je moderan čovek to zaboravio?
Zašto uvek žudi da povrati lepotu koja je prolazna, nepovratna?
Sve je to začaran krug modernog sveta. Oko nje se sve vrti. Uz njenu pomoć se lakše zadobije nečija ljubav, koja sama po sebi daje smisao lepoti i životu.
Stoga, koliko težimo da budemo, ostanemo lepi spolja, mnogo bitnije je da radimo na sebi - uvek, na našem duhovnom razvoju. Da budemo okrenuti ka onoj lepoti koja je u nama, koja zrači iz nas i koja je večna.
Na žalost, sve više i više je mladih devojaka koji se ogledaju na tzv. starlete, barbike bez mozga koje u poznim godinama pokušavaju putem raznih operacija da traju večno.
Velika greška!
Krenule su pogrešnim putem i izabrale "prolaznost".
Ona je tu. Pojavljuje se u više oblika.
Sevne kao treptaj svetlosti i nestane... A ti, ukoliko poznaješ njene tajanstvene puteve - pobedićeš je. Njena veličina postaće tvoja. Ostaće zapečaćena čak i posle tvoje smrti jer ona je večna, a i ti sa njom.
Kao što ljubav nije samo reč, tako ni lepota nije samo forma, ma koliko savršena bila. Tako ni čovek, koji je poseduje - nije savršen u potpunosti. Ona je tu da čoveku, kao nesavršenom biću učini zadovoljstvo koje je večno, duboko ili kratkotrajno i površno. A tu su oči - savršen čulni organ koje nam omogučuju da je sagledamo, svaku njenu tajnu, postepeno otkrijemo i sačuvamo, ili bar iskoristimo...
Zamisli... Koračaš ulicom, zaokupljen mislima... Razmišljaš o svakodnevnim problemima koji te svojom gorčinom već i guše, ne daju ti smeh na lice... A ti koračaš polako i mukotrpno. Podižeš glavu osetivši nekakvu čudnu svetlost u daljini...
Kad ono - to je l e p o t a. Naizgled savršena senka kojoj se polako približavaš. Sve što si bliži - ona je postepeno grandioznija i primamljivija. Blješti u toj pomračini ulice kao neko božanstvo, a njen hod je tako tih, jedva dodiruje tlo, kao da lebdi... A ti u tom momentu osećaš kao da je iznad tebe - uzvišena. Polako joj se približavaš, pokušavajući da sagledaš tu čudesnu svetlost koja blješti poput najčistije kapljice na listu. Kad ono, eno je ispred tebe... tu je... stoji... sva nepomična i tajanstvena. Pomutila ti je misli, stvarno i nestvarno...
A ti, ukoliko si duhovno nadmoćniji - sagledaćeš je u potpunosti. Njenu lepršavost koja je prolazna kao i tvoj život i njenu dubinu duše, vrednost i veličinu. I ona će svim svojim bićem da ti se otkrije, a ti ćeš njome zagospodariti. Vodiće te kroz život. Sve do smrti biće uz tebe, samo tvoja, drugima nepoznata, tajanstvena...
Ali, ukoliko joj dozvoliš da te obasipa svojim čarima, spoljašnjim - koje su na prvi pogled tako stvarne i večne, ali lažne - ona će tebe osvojiti, tvoj um i otkriće tvoju površnost i uskogrdnost. A posle, ni kad ne budeš dovoljno njome naslađen - ona će nestati, neprimetno, kao da nije ni bila, a tvoj život će ostati prazan i, baš kao ona, će ti projuriti i napustiti te.
Spoljašnja lepota je prolazna baš kao i mladost koja je odlikuje. Ti se hraniš njome i upijaš svaku njenu čar, nit... i onda te izda, nestane i stupiš u doba zrelosti u kome ta lepota prerasta u duhovnu - koju odlikuje sve ono što si stekao kroz uzburkane talase tvoga života: inteligencija, dobrota...
Duhovno zdravlje čoveka je najbitnije i treba ga steći na vreme jer bez njega nema one prave, najčudnije, večne lepote. Zašto je moderan čovek to zaboravio?
Zašto uvek žudi da povrati lepotu koja je prolazna, nepovratna?
Sve je to začaran krug modernog sveta. Oko nje se sve vrti. Uz njenu pomoć se lakše zadobije nečija ljubav, koja sama po sebi daje smisao lepoti i životu.
Stoga, koliko težimo da budemo, ostanemo lepi spolja, mnogo bitnije je da radimo na sebi - uvek, na našem duhovnom razvoju. Da budemo okrenuti ka onoj lepoti koja je u nama, koja zrači iz nas i koja je večna.
Na žalost, sve više i više je mladih devojaka koji se ogledaju na tzv. starlete, barbike bez mozga koje u poznim godinama pokušavaju putem raznih operacija da traju večno.
Velika greška!
Krenule su pogrešnim putem i izabrale "prolaznost".
Нема коментара:
Постави коментар