Brak u moderno doba jeste rezultat ljubavi ali i ne mora biti. Ljubav može doći
i posle, ali isto tako može i nestati kada se partneri upoznaju u pravom smislu. Po meni se ne bi baš moglo reći da je brak bez ljubavi
na samom početku osuđen na propast. Mnogi su se parovi razveli i nakon što su
stupili u brak zbog ljubavi, ali nisu na vreme spoznali svoju nekompatibilnost i
čak iako se možda još uvek vole, njihov brak jednostavno nije mogao uspeti jer
se ni na koji način nisu mogli usaglasiti oko mnogobrojnih stvari.
Ljubav je poželjna ali ne i neminovna i brak je mnogo kvalitetniji kada se u njega stupi malo više glavom, a malo manje srcem. Primer za to su i zaluđene neiskusne devojke koje su znale za nedostatke svog dragog, ali su pred njima zatvorile oči jer "bez njega ne bi mogle živeti". Khm...
Sve je mnogo bolje kada čovek pre stupanja u brak sabere i oduzme, napravi virtualni spisak stvari koje mu odgovaraju kod partnera, a koje ne. Proceni, uzme u obzir mane koje mu smetaju, a u vezi kojih se većina i ne zapita da li će čitav život moći živeti na takav način i da li mu takva osoba odgovara.
Srce ne vidi nedostatke i pre će nas odvesti u pogrešnom pravcu nego glava i zdrav razum.
Da li brak bez ljubavi može uspeti i da li se slažete da je brak jedan veliki interes?
Treba li onda zbog ljubavi preći preko mana budućeg partnera?
Ne mislim na neke sitne uobičajene mane, nego npr. na osobu koja je kriminalac, prevarant, neodgovoran, agresivan, pijanica i slično. Šta je važnije između ove dve stvari? Treba li se brak graditi samo na ljubavi ili se možda zapitati, kako će se ta osoba ponašati prema našoj deci, nama, našoj rodbini, okolini?
Da li ima iste poglede na život, ciljeve, budućnost?
Naravno da je ljubav važna, ali nisu li temelji braka zasnovani SAMO na ljubavi, naivni i nepromišljeni?
Mladi koji stupaju u brak, imaju samo jednu opciju - ljubavnu, što nije za odbaciti, dok stariji imaju i druge prioritete.
O osobama preko 30-te koje stupaju u brak da i ne pišem. Nisam sigurna pod kojim redosledom svrstavaju ljubav.
Dodala bih samo još da je najveća greška stupiti u brak nepromišljeno, a potom nakon rađanja deteta, zbog nesuglasica u braku – razvesti se.
Da li roditelji tada uopšte i misle na to dete kako će ono odrasti bez jednog roditelja?
Deca sve osete, ponaročito nedostatak ljubavi – majčinske.
Otac ne može, ma koliko se trudio zameniti ulogu majke i obrnuto.
Razvodom deca najviše pate, a ponaročito ona koja su adoscelenti i to ostavlja velike posledice na njihov život.
Svakako, većina njih, kroz sve te boli koje prolaze, gledajući na greške svojih roditelja, potom osnuju svoju novu porodicu i najveću posvećenost daju njoj i svojoj deci.
Ljubav je poželjna ali ne i neminovna i brak je mnogo kvalitetniji kada se u njega stupi malo više glavom, a malo manje srcem. Primer za to su i zaluđene neiskusne devojke koje su znale za nedostatke svog dragog, ali su pred njima zatvorile oči jer "bez njega ne bi mogle živeti". Khm...
Sve je mnogo bolje kada čovek pre stupanja u brak sabere i oduzme, napravi virtualni spisak stvari koje mu odgovaraju kod partnera, a koje ne. Proceni, uzme u obzir mane koje mu smetaju, a u vezi kojih se većina i ne zapita da li će čitav život moći živeti na takav način i da li mu takva osoba odgovara.
Srce ne vidi nedostatke i pre će nas odvesti u pogrešnom pravcu nego glava i zdrav razum.
Da li brak bez ljubavi može uspeti i da li se slažete da je brak jedan veliki interes?
Treba li onda zbog ljubavi preći preko mana budućeg partnera?
Ne mislim na neke sitne uobičajene mane, nego npr. na osobu koja je kriminalac, prevarant, neodgovoran, agresivan, pijanica i slično. Šta je važnije između ove dve stvari? Treba li se brak graditi samo na ljubavi ili se možda zapitati, kako će se ta osoba ponašati prema našoj deci, nama, našoj rodbini, okolini?
Da li ima iste poglede na život, ciljeve, budućnost?
Naravno da je ljubav važna, ali nisu li temelji braka zasnovani SAMO na ljubavi, naivni i nepromišljeni?
Mladi koji stupaju u brak, imaju samo jednu opciju - ljubavnu, što nije za odbaciti, dok stariji imaju i druge prioritete.
O osobama preko 30-te koje stupaju u brak da i ne pišem. Nisam sigurna pod kojim redosledom svrstavaju ljubav.
Dodala bih samo još da je najveća greška stupiti u brak nepromišljeno, a potom nakon rađanja deteta, zbog nesuglasica u braku – razvesti se.
Da li roditelji tada uopšte i misle na to dete kako će ono odrasti bez jednog roditelja?
Deca sve osete, ponaročito nedostatak ljubavi – majčinske.
Otac ne može, ma koliko se trudio zameniti ulogu majke i obrnuto.
Razvodom deca najviše pate, a ponaročito ona koja su adoscelenti i to ostavlja velike posledice na njihov život.
Svakako, većina njih, kroz sve te boli koje prolaze, gledajući na greške svojih roditelja, potom osnuju svoju novu porodicu i najveću posvećenost daju njoj i svojoj deci.
Нема коментара:
Постави коментар