Kada kažemo komunikacija, najčešće pomislimo na verbalno izražavanje naših
misli i osećanja. Ali verbalna komunikacija je samo mali
deo onoga što mi zapravo želimo da prenesemo. Nekome reči zaista jesu igračke i
misli da njima može sve, ali da li je to sve zaista sve?
Neverovatno je šta sve možemo da saznamo samo posmatrajući ljudsko lice. Vrlo je teško sakriti ono što dolazi iz naših osećaja, raspoloženja, stavova.
Lice, kao najvidljiviji i najotkriveniji deo nas, “priča” našu priču, čak iako bismo mi želeli da je prećutimo. Vrlo je važno znati pročitati na pravi način takav esej. Time ćemo značajno poboljšati komunikciju sa drugim ljudima, a zamislite samo koliko bi konflikata i nesporazuma bilo izbegnuto da smo umeli da vidimo neki skriveni osmeh, tugu u očima, blago namršten nos ili jedva vidljive bore na čelu.
Licem izražavamo šest primarnih emocija: sreću, tugu, odvratnost, strah, ljutnju i iznenađenje.
Prilikom izražavanja svake od ovih emocija “u funkciji” su svi delovi lica.
Nemoguće je sreću pokazati osmehom, a da oči ostanu potpuno mirne. Zapravo, moguće je, ali samo kada govorimo o pravoj sreći, ne o glumatanju.
Prof. dr Aleksandra Kostić je dala lep primer u svojoj knjizi “Govor lica”: "Pretpostavimo da se na vratima našeg stana pojavljuje osoba kojoj hoćemo da pokažemo da je dobrodošla, i da smo radosni što je vidimo, iako to ne odgovara našem unutrašnjem osećanju. Naše usne će se razvući u širok osmeh zahvaljujući lako izvodljivom voljnom pokretanju jednog facijalnog mišića (zygomaticus major). Izgled našeg lica će ipak samo podsećati na radosno lice, jer se u predelu očiju neće pojaviti promene koje su karakteristične za ekspresiju radosti (nedostajaće bore u spoljašnjim uglovima očiju).”
Gledanje je jedno od najmoćnijih sredstava komunikacije koje čovek koristi.
Vrlo često na osnovu načina na koji nas je neka osoba pogledala tumačimo šta ona misli o nama, da li joj se dopadamo, da li misli da smo rekli nešto glupo ili je oduševljena našim ponašanjem.
Ne treba biti psiholog da bismo mogli pročitati nečiji pogled. Dovoljno je samo znati gledati.
Pogledom se mogu pokazati dve osnovne dimenzije interpersonalnih odnosa: prijateljstvo-neprijateljstvo i dominantnost-submisivnost.
Duže i direktnije gledanje druge osobe uz osmehivanje je znak želje da se uspostavi bliži prijateljski kontakt. Osim dužine gledanja, širina zenica je značajna za ocenu interpersonalne privlačnosti.
"Među ljubavnicima vlada takvo uzajamno poverenje da se oni mogu dugo gledati bez osećaja straha. Dok gledaju jedno drugom ravno u oči, oni nesvesno ispituju stupanj širenja zenica. Ako ugledaju duboka crna jezerca, intuitivno znaju da su im osećanja uzvraćena. Ako ugledaju uske, stisnute zenice, mogu se početi osećati nesigurno, naslućujući da u njihovom odnosu nije sve kako treba." (Moris, 1985)
Izražavanje neprijateljskog stava je uglavnom praćeno dužim i učestalijim gledanjem. Na taj način se skupljaju informacije o reakcijama druge osobe, a i izražava negativna priroda odnosa. U zavisnosti od situacije, tzv. buljenje u drugu osobu da bi se izazvala uznemirenost kod nje, kao i vizuelno ignorisanje ukazuju na postojanje neprijateljkog stava.
A šta sve može da nam kaže mala pokretljiva kriva linija na dnu lica?
Usta čoveka su najizraženija u konkurenciji svih živih bića. Proučavanja koja su rađena su pokazala da smo mi genetski programirani za sve izraze usana koji zavise od našeg raspoloženja: podignuti uglovi usana kada se smejemo, spušteni kada smo tužni, otvorena usta kada se iznenadimo ili stisnuta kada smo nervozni. Kažu da što smo stariji, miran položaj naših usta sve više odražava emocionalno raspoloženje koje je dominiralo u našem životu.
Neverovatno je šta sve možemo otkriti nastavljajući da proučavamo ovu temu. Svaka nova bora, malo drugačiji osmeh, namig itd. nam kažu nešto novo i otvaraju nam nove stranice koje sami nastavljamo da pišemo.
Potrebno je samo da budemo svesni koliko naša „načitanost“ može da unapredi komunikaciju sa drugim ljudima, a jasna komunikacija je svakako temelj svakog zdravog odnosa.
Neverovatno je šta sve možemo da saznamo samo posmatrajući ljudsko lice. Vrlo je teško sakriti ono što dolazi iz naših osećaja, raspoloženja, stavova.
Lice, kao najvidljiviji i najotkriveniji deo nas, “priča” našu priču, čak iako bismo mi želeli da je prećutimo. Vrlo je važno znati pročitati na pravi način takav esej. Time ćemo značajno poboljšati komunikciju sa drugim ljudima, a zamislite samo koliko bi konflikata i nesporazuma bilo izbegnuto da smo umeli da vidimo neki skriveni osmeh, tugu u očima, blago namršten nos ili jedva vidljive bore na čelu.
Licem izražavamo šest primarnih emocija: sreću, tugu, odvratnost, strah, ljutnju i iznenađenje.
Prilikom izražavanja svake od ovih emocija “u funkciji” su svi delovi lica.
Nemoguće je sreću pokazati osmehom, a da oči ostanu potpuno mirne. Zapravo, moguće je, ali samo kada govorimo o pravoj sreći, ne o glumatanju.
Prof. dr Aleksandra Kostić je dala lep primer u svojoj knjizi “Govor lica”: "Pretpostavimo da se na vratima našeg stana pojavljuje osoba kojoj hoćemo da pokažemo da je dobrodošla, i da smo radosni što je vidimo, iako to ne odgovara našem unutrašnjem osećanju. Naše usne će se razvući u širok osmeh zahvaljujući lako izvodljivom voljnom pokretanju jednog facijalnog mišića (zygomaticus major). Izgled našeg lica će ipak samo podsećati na radosno lice, jer se u predelu očiju neće pojaviti promene koje su karakteristične za ekspresiju radosti (nedostajaće bore u spoljašnjim uglovima očiju).”
Gledanje je jedno od najmoćnijih sredstava komunikacije koje čovek koristi.
Vrlo često na osnovu načina na koji nas je neka osoba pogledala tumačimo šta ona misli o nama, da li joj se dopadamo, da li misli da smo rekli nešto glupo ili je oduševljena našim ponašanjem.
Ne treba biti psiholog da bismo mogli pročitati nečiji pogled. Dovoljno je samo znati gledati.
Pogledom se mogu pokazati dve osnovne dimenzije interpersonalnih odnosa: prijateljstvo-neprijateljstvo i dominantnost-submisivnost.
Duže i direktnije gledanje druge osobe uz osmehivanje je znak želje da se uspostavi bliži prijateljski kontakt. Osim dužine gledanja, širina zenica je značajna za ocenu interpersonalne privlačnosti.
"Među ljubavnicima vlada takvo uzajamno poverenje da se oni mogu dugo gledati bez osećaja straha. Dok gledaju jedno drugom ravno u oči, oni nesvesno ispituju stupanj širenja zenica. Ako ugledaju duboka crna jezerca, intuitivno znaju da su im osećanja uzvraćena. Ako ugledaju uske, stisnute zenice, mogu se početi osećati nesigurno, naslućujući da u njihovom odnosu nije sve kako treba." (Moris, 1985)
Izražavanje neprijateljskog stava je uglavnom praćeno dužim i učestalijim gledanjem. Na taj način se skupljaju informacije o reakcijama druge osobe, a i izražava negativna priroda odnosa. U zavisnosti od situacije, tzv. buljenje u drugu osobu da bi se izazvala uznemirenost kod nje, kao i vizuelno ignorisanje ukazuju na postojanje neprijateljkog stava.
A šta sve može da nam kaže mala pokretljiva kriva linija na dnu lica?
Usta čoveka su najizraženija u konkurenciji svih živih bića. Proučavanja koja su rađena su pokazala da smo mi genetski programirani za sve izraze usana koji zavise od našeg raspoloženja: podignuti uglovi usana kada se smejemo, spušteni kada smo tužni, otvorena usta kada se iznenadimo ili stisnuta kada smo nervozni. Kažu da što smo stariji, miran položaj naših usta sve više odražava emocionalno raspoloženje koje je dominiralo u našem životu.
Neverovatno je šta sve možemo otkriti nastavljajući da proučavamo ovu temu. Svaka nova bora, malo drugačiji osmeh, namig itd. nam kažu nešto novo i otvaraju nam nove stranice koje sami nastavljamo da pišemo.
Potrebno je samo da budemo svesni koliko naša „načitanost“ može da unapredi komunikaciju sa drugim ljudima, a jasna komunikacija je svakako temelj svakog zdravog odnosa.
Нема коментара:
Постави коментар