Ljudi koji nam totalno promene život

Duboko verujem da samo jednom u svom životu nađeš ljude koji su u stanju da celi naš svet okrenu naopačke.

Kažemo im stvari koje nikad nismo podelili ni sa jednom dušom i oni upijaju sve što kažemo i zapravo požele da čuju još toga.

Delimo nade u budućnost, snove koji se nikad neće ostvariti, ciljeve koji se nikad nisu ostvarili i brojna razočarenja kojima će nas život počastiti.

Ne možemo izdržati da im ne kažemo kada nam se nešto divno desi, jer znamo da će sa nama podeliti naše uzbuđenje.

Nije ih sramota da plaču sa nama kada smo povređeni ili da se smeju sa nama kada pravimo bu*alu od sebe.

Oni nikad ne povrede naša osećanja niti se zbog njih osećamo manje vrednim, već nas podižu i pokazuju nam stvari o nama koje nas čine posebnim pa čak i prelepim.

Kada su oni u blizini, nema nikad pritiska, zavisti ili takmičenja, već samo tiha smirenost.

Možemo biti ono što jesmo i ne brinuti o tome šta će oni misliti o nama jer nas vole zbog onoga što jesmo.

Stvari koje izgledaju beznačajno većini ljudi kao što je porukica, pesma ili šetnja postaju neprocjenjivo bogatstvo koje se čuvaju u srcima na sigurnom do kraja veka.

Sećanja o našem detinjstvu se vraćaju i osećamo da su tako jasna da nam se čini kako smo ponovo mladi.

Boje izgledaju svetlije i sjajnije.

Iako nije bio česta pojava ili ga uopšte nije bilo, smeh postaje kao deo svakodnevnog života.

Jedan ili dva telefonska poziva tokom dana pomažu nam da preguramo radni dan i uvek nam vrate osmeh na lice.

U njihovom prisustvu ne osećamo potrebu za neprekidnom pričom, već se osećamo zadovoljnim što su u blizini.

Stvari koje nas nikad pre nisu zanimale postaju fascinantne jer znamo da su toliko važne toj osobi koja nam je posebna.

Mislimo o toj osobi u svakoj prilici i u svemu što radimo.

Prisećamo ih se uz proste stvari kao što su bledo plavo nebo, nežan vetar, pa čak i olujni oblak na horizontu.

Otvaramo srce svoje iako znamo da jednog dana može biti slomljeno i u otvaranju srca doživljavamo ljubav i zadovoljstvo koje nikad nismo mislili da je moguće.

Uviđamo da je ranjivost jedini način da svom srcu omogućimo da oseti pravi pritisak koji je toliko stvaran da nas plaši.

Pronalazimo snagu u spoznaji da imamo pravog prijatelja i vjrovatno srodnu dušu koja će nam ostati verna do kraja.

Život nam izgleda potpuno drugačiji, uzbudljiviji i vrijedniji življenja.

Naša jedina nada i sigurnost je u uverenju da su oni deo našeg života.

Ko vara druge, PRVO vara sebe samog!

Na prevaru u vezi ili braku možemo gledati iz različitih uglova. Jedan od njih je sagledavanje prevare iz ugla moralno-vrednosnih orijentacija. Pošto prevara uključuje neiskrenost, laganje i povredu osećanja partnera, možemo se pitati da li je prevara moralni čin.

Mislim da bi takva diskusija dovela do brojnih neslaganja i što je još važnije do relativizovanja prevare.

- Koje osobe su sklone prevari/prevarama?

- Šta je to što neke ljude najčešće motiviše na prevaru?

- Da li se isplati varati?

Pod prevarom svi znamo se obično smatra postojanje paralelne, tajne veze sa drugom osobom dok je osoba koja vara u isto vreme u vezi ili braku. Dakle o prevari možemo govoriti samo kada je osoba koja vara već u nekoj vezi u kojoj se moralno, usmeno i/ili pravno obavezala na vernost. Sve drugo se ne može smatrati prevarom već promenama seksualnog partnera ili promiskuitetnim ponašanjem. Neki ljudi su skloni da prave razliku između prevare koja je motivisana čisto seksualnim motivima od prevare koja je motivisana zaljubljivanjem u drugu osobu. U samoj osnovi prevare, suštinski nema razlike između ove dve vrste motiva iako to možda tako izgleda na prvi pogled...

Najčešći motivi koji ljude motivišu na prevaru su:

* Hronično nezadovoljstvo i svađe u vezi ili braku *
  Nerešavanje konflikata dovodi postepeno do gomilanja nezadovoljstva, ljutnje, javljanja čestih svađa, a kasnije i do međusobnog prezira i distanciranja. Sve to vodi blokadi ljubavi i pozitivnih osećanja prema partneru koji se sada posmatra samo kroz prizmu besa i kriticizma. Hroničan osećaj nezadovoljstva i neprihvatanja od strane partnera motiviše osobu da potraži pažnju i prihvatanje na nekoj drugoj strani kako bi se ponovo osetila prihvaćeno i voljeno. Kroz prevaru osoba pokušava da kompenzuje svoje narušeno samopoštovanje i pozitivnu sliku o sebi kao nekome ko vredi.

* Strah da se ostane sam * 
  Neke osobe ostaju dugo u vezama ili brakovima u kojima nisu zadovoljni i gde je strast i ljubav odavno prestala da postoji. Razlog tome je eksplicitan ili implicitan strah da se bude sam. Neke osobe naprosto misle da samoću ne mogu da tolerišu, da je usameljenost užasna i neizdrživa, pa birajući između dva zla prave kompromis – ostaju u vezi sa osobom koju ne vole, a imaju avanture sa strane kako bi porekli svoj strah i potvrdili svoje narušeno samopoštovanje. I ovde je reč o nesigurnosti u sebe i negativnom samovrednovanju. Takav tip osoba se plaši samoće jer veruje da neće lako naći novog partnera jer nije dovoljno atraktivna i/ili zanimljiva. Postoje i osobe koje misle da ako ostanu same da ih to čini jadnim i da će ih drugi ljudi sažaljevati. I ovde se radi o nesigurnosti koja se projektuje na stav okoline...

* Nesigurnost u sebe koja se želi kompenzovati samodokazivanjem * 
  Osobe koje su duboko nesigurne u sebe i koje imaju difuzan identitet (na primer sumnjaju u svoju muškost i sl.) nastoje da kroz osvajanje i menjanje seksualnih partnera kompenzuju snažan i dubokoukorenjen osećaj neadekvatnosti. Potraga za novim avanturama može poprimiti prisilni karakter, jer ako osoba prestane da upražnjava ovaj vid ponašanja može se javiti osećaj anksiznosti povodom procene sopstvene manje vrednosti. Ove osobe su sklone da idealizuju svoje partnere, tragajući za perfektnom osobom koja će im se diviti i u potpunosti ih prihvatiti. Problem je u tome što ova vrsta idealizacije ne može da traje dugo, pa kada dobiju divljenje i prihvatanja, brzo se ohlade i te osobe im postanu dosadne, nezanimljive i manje vredne. Zbog toga se odmah upuštaju u traganje za novom avanturom i novim izazovima. Glad za samodokazivanjem (u čijoj osonovi je poricanje osećanja vlastite neadekvatnosti) je bezgranična, to je prosto rupa bez dna.

* Način da se indirektan način osveti partneru za njegova/njena loša ponašanja * 
  Pasivne i pasivno-agresivne osobe koje ne umeju da na direktan i otvoren način izraze svoje nezadovoljstvo i suprotstave se maltretiranju, posesivnosti, kontroli i uvredama od strane partnera sklone su da se osvete partneru tako što će ga/je prevariti. Dok je prethodna strategija uglavnom muška ova je uglavnom karakteristična za žene. Problem sa ovom vrstom ponašanja je u tome što prevara ne dovodi do redukcije ljutnje na partnera, ne popravlja dugoročno narušeno samopouzdanje i ne pruža osobi nova iskustva i veštine kako da se suprotstavi i zaštiti sebe. Često se u ovim slučajevima može javiti osećaj krivice kada osoba uvidi zašto je počinila prevaru.

* Nemogućnost da se ostvari bilo kakva emocionalna vezanost sa drugom osobom *  
  Predstavlja najteži vid psihopatologije kada je u pitanju prevara. Ovde je reč o narcističkim, psihopatskim osobama koje funkcionišu na nivou poremećaja ličnosti. Ove osobe su egoistične sa slabim kapacitetom za empatiju i ljubav. Ove osobe su sklone površnim vezama, stalnom flertovanju i promiskuitetnom ponašanju. Ova vrsta ponašanja u suštini i ne bi mogla da se nazove prevarom jer ove osobe nisu u stanju da se za nikoga vežu, pa samim tim postavlja se pitanje koga one varaju.

Dakle, osobe koje varaju svoje partnere su osobe koje su nesigurne u sebe, osobe koje slabo tolerišu frustraciju, osobe koje se jako plaše razdvajanja, osobe koje ne umeju da na otvoren način izraze svoje stavove, želje i nezadovoljstvo i na kraju osobe koje su nesposobne za bilo koju vrstu vezivanja. Reč je o različitim tipovima ličnosti.

Na kraju se može postaviti smisleno pitanje: "da li se isplati varati?" Ili preciznije formulisano: "ako varamo partnera, koga MI zapravo varamo, sebe ili drugog?"

Prevara je pre svaga neiskrenost prema sebi. Osoba koja vara zavarava sebe jer nije u stanju da se suoči sa bolnim istinama – sopstvenim osećanjem manje vrednosti i neadekvatnosti, strahom od vezivanja ili razdvajanja, nedostatkom veština da se rešavaju konflikti u vezi ili braku itd. Umesto varanja i traženja izlaza u paralelnim vezama, avanturama ili flertu. Konstruktivni (ali teži) način jeste suočavanje sa vlastitim problemima i njihovo rešavanje. Prevara je poricanje problema, a poricanje ne vodi nikada do rešenja. Možemo se zapitati: "da li prevarama razrešavamo strahove i osećaj manje vrednosti ili prevazilatimo konflikte u vezi ili braku?" Odgovor je jasan: NE!

Prevara predstavlja isključivo trenutno olakšanje, privremeno bekstvo od realnosti, prolazno zadovoljstvo, a ne rešavanje problema. Prevara STVARA probleme...

Zašto nam je važno šta drugi o nama misle?

Ova misao je nastala sagledavanjem tuđih postupaka, mišljenja, pa kao i ličnih, te navela da napišem tekst o tom problemu...

Zašto nam je toliko važno šta drugi o nama misle? Ko kaže da mu nije bitno šta drugi misle o njemu - ta osoba laže. Svi želimo da budemo voljeni, popularni u društvu i da naravno pri svakom upoznavanju ostavimo dobar utisak, no neki su skloni ipreterivanju.

Koliko napora i angažovanja brojnih odbrambenih mehanizama ulažemo u očuvanjе sopstvene slike? Zašto nam je toliko važno da sakrijemo negativne aspekte sebe i da se drugima maksimalno prikažemo u pozitivnom svetlu?

Verujem da veliki broj emocionalnih problema sa kojima se nosimo potiče od preopterećenosti time šta drugi misle o nama. Kroz razgovore sa prijateljima i kolegama, a i kroz sopstveno iskustvo sve više uviđam da smo u izvesnoj meri programirani da se bavimo time šta drugi misle o nama i da tuđi sud dovodimo u vezu sa sopstvenom vrednošću. I tako, dok se mi bavimo time šta drugi misle o nama oni se brinu oko toga šta mi mislimo o njima. Sve ovo naravno veoma nam je važno jer na osnovu tuđeg mišljenja dolazimo do zaključka o tome da li smo ili nismo OK .

Jedan od najvećih problema sa kojim se nosimo verovatno kroz ceo život jeste slika koju imamo o sebi. To što o sebi mislimo, način na koji sebe definišemo određuje i kako ćemo se osećati u vezi nas samih. Ako o sebi mislimo loše onda smo osuđeni na osećanje stida. Ljudi kod kojih je u intenzivnoj meri prisutno osećanje stida, o sebi razmišljaju na specifičan način. Tačnije, oni su skloni da sebi dodeljuju određene tzv.etikete kroz koje u celini definišu sopstveno biće. Osećanje stida često je posledica sagledavanja sebe kao defektnog, nekoga ko je "oštećena roba", "greška", "gubitnik".

Neki od surovih epiteta koje sebi pripisuju osobe sa izraženim osećanjem stida su i prljav, odvratan, nekompetentan, bezvredan, neadekvatan, nevoljiv, slab, užasan, grozan, zao, nevidiljiv, prazan itd.

Obzirom da stid proizilazi iz ideje da sa nama nešto suštinski nije u redu posežemo za različitim odbrambenim mehanizmima kako bi od sebe i što je još važnije od drugih sakrili ružnu istinu o sebi.

Jedan od načina da se zaštitimo od osećanja stida jeste poricanje. Skloni smo da u cilju očuvanja sopstvene slike o sebi izbegavamo i poričemo bilo šta u vezi nas samih što bi mi ili eventualno neko drugi mogao proceniti kao negativnu stvar. Stoga, veoma često burno reagujemo na kritiku, defanzivni smo u nastupu i netolerantni prema sugestijama od strane drugih. Ono što pri tom ne uviđamo jeste da najviše možemo naučiti iz sopstvenih grešaka i tuđih kritika (naravno kada su one dobronamerne).

Osećanje stida zapravo se svodi na onu ideju koju često čujemo tipa: "nisam ok sam sa sobom" ili "mnogo sam sebi jadan"– i počiva na sklonosti osobe da samu sebe ne prihvata i kinji zbog sopstvenih nedostataka.

Još jedan od mehanizama koji često primenjujemo u borbi protiv osećanja stida jeste arogantnost. Arogancija se najčešće ispoljava kroz dva vida ponašanja: veličanje sebe i ponižavanje drugih.

Osobe koje su sklone veličanju sebe brane se od osećanja stida i doživljaja sopstvene neadekvatnosti kroz zauzimanje superiorne pozicije u odnosu na druge. Na ovaj način, osoba sebe uverava da zaista vredi više od drugih i na taj način štiti sliku koju ima o sebi. Za razliku od veličanja sebe, mnogi se od osećanja sopstvene neadekvatnosti brane kroz ponižavanje i spuštanje drugih. Ovakvim ponašanjem osoba kod drugih nastoji da podstakne osećanje slabosti i nekompetentnosti. Ovaj manevar daje joj priliku da se kroz ponižavanje drugih oseti bolje u vezi sebe samog. Primenom ovih mehanizama osoba plaća cenu u vidu otuđenosti od drugih i izraženog osećanje izolovanosti i usamljenosti. Život postaje večita borba za samodokazivanjem i predstavljanjem sebe pred drugima kao više vrednog. Zauzimanje ovakve pozicije u odnosu na druge dovodi do potpunog odsustva bliskih emocionalnih odnosa.

Kao što vidimo, osećanje stida svodi se na posedovanje jedne krajnje negativne slike o sebi i ulaganje velikog napora da je od sebe i drugih sakrijemo.

Česti problemi sa kojim se suočavaju osobe koje o sebi misle loše su strah od odbacivanja, egomanija, autodestrukcija, kompulsivno i zavisno ponašanje, glumatanje i preterano udovoljavanje drugima.

Strah od odbacivanja jedan je od ključnih problema osoba koje se stide sebe i počiva na ideji "ako se nekome ne sviđam to je dokaz i da ne valjam". Razmišljajući na ovaj način skloni smo da izbegavamo sve one situacije u kojima procenjujemo da postoji rizik da se nekome ne dopadnemo ili da budemo odbačeni.

- Emocionalno povlačenje i držanje drugih na distanci jedan je od načina da se izbegne tuđa osuda ili odbacivanje koje bi za osobu bilo samo još jedan od dokaza njene neadekvatnosti. Tako na primer izbegavamo emocionalne odnose sa osobama suprotnog pola uvereni da bi nas druga osoba mogla prozreti, saznati surovu istinu o nama i odbaciti.

Egomanija predstavlja tendenciju da sebe stavljamo u centar svega, očekujemo da uvek budemo u centru pažnje i da nam se drugi dive. Za razliku od onih koji se od stida brane povlačenjem i nastojanjem da budu nevidljivi, egomanija predstavlja težnju da budemo centar svačijeg sveta i na taj način dokažemo sebi da kao osoba vredimo. Na ovaj način branimo se od ideje da sa nama nešto suštinski nije u redu kroz prikupljanje tuđe pažnje koja nam pomaže da se osećamo dobro u svojoj koži.

- Autodestrukcija je još jedan od problema sa kojim se suočavaju osobe koje o sebi misle loše. Uverene da ne vrede i da su neadekvatne one su sklone da odustaju od svojih ciljeva i da sabotiraju sebe u ostvarenju životnih planova.

- Kompulsivno i zavisno ponašanje u vidu prejedanja, konzumiranja droga i alkohola jedan je od načina da se osoba oslobodi tenzije koja je vezana za negativno poimanje sebe i osećanje stida sa kojim se bori. Brojna istraživanja pokazala su da je osećanje stida i neadekvatnosti vrlo često udruženo sa različitim vidovima zavisnog ponašanja. Što je kod osobe izraženije osećanje sopstvene neadekvatnosti, to je ona u većoj meri sklonija da poseže za različitim ponašanjima koje će joj obezbediti instantno osećanje relaksiranosti: prejedanje, konzumiranje alkohola ili droga, promiskuitetno seksualno ponašanje itd.

- Glumatanje i preterano udovoljavanje drugima.Ta osoba nastoji da se drugima dopadne tako što kod njih stvara onu sliku za koju veruje da je poželjna. Problem koji se međutim stvara na ovaj način jeste da kada uspe druge da privoli, oseća se kao folirant jer zna da je ti drugi nisu zavoleli onakvim kakvim ona stvarno jeste, već su zavoleli onu masku koju im prezentuje iz straha da ne uvide njenu pravu stranu i ne odbace je.

Da bismo se oslobodili osećanja stida MORAMO da naučimo da o sebi mislimo drugačije i da sebe prihvatamo zajedno sa manama i vrlinama. Dakle, bezuslovno prihvatanje sebe samog.

Da bismo se dobro osećali u svojoj koži važno je da se oslobodimo sklonosti da sebe etiketiramo. Etikete koje sebi pripisujemo kao što su – jadan, neadekvatan, gubitnik, kre*en itd. ... igraju ključnu ulogu u osećanju sopstvene neadekvatnosti. Rad na sebi i prihvatanje sebe predstavlja dugotrajan proces koji započinje sa jednostavnim prihvatanjem sebe kao pogrešivog ljudskog bića.

Kada sebe prihvatimo kao takve onda ćemo verovatno uz dodatne napore naučiti i da se oslobodimo etiketa koje sebi pripisujemo pa samim tim postati manje osetljivi na tuđe mišljenje. Kroz prihvatanje sopstvene sklonosti da grešimo, bićemo u prilici da učimo na greškama, pa samim tim da u budućnosti manje i grešimo. Što je još važnije, nećemo sebe sabotirati u sopstvenom razvoju iz straha od grešaka ili tuđeg negativnog mišljenja.

Na kraju krajeva, kada o sebi mislimo loše, zaista je svejedno da li smo se drugima dopali ili ne jer na kraju dana ono što osećamo prema sebi zavisi od onoga što o sebi mislimo. Ohrabrujuće je to što smo mi ti koji mogu promeniti sopstveni način razmišljanja i samodefinisanja i naučiti kako da sebe prihvatimo takvim kakvi jesmo.

Naša MAJKA priroda...

Svaki put kada se nađemo usred prirode, shvatimo koliko smo mali. 

Spoznamo da smo nemoćni pred njenom beskrupuloznom težnjom da "radi po svome". 

Čovek prirodu pokorava i njene lepote konzumira, ali je ona ipak najlepša kada je netaknuta...

Sa druge strane, lep je i čovek, i to - najlepši kada je prirodan.

Takođe, i kada je sjedinjen sa okruženjem u kojem shvata da je mali, što mu pomaže da se prepusti igri koju prave vetrovi, kiše, flora, fauna...

Ta nepokolebljiva snaga prirode, sa neiscrpnom ljubavlju koju nam svojom lepotom pruža UVEK trebamo da čuvamo i kad god imamo prilike uživamo u njenim blagodetima koje nam neizmerno daje svaki put kada se nađemo u njoj i ispuni naša tela neopisivo pozitivnom energijom. 

Stiglo nam je proleće, pa i time lepši dani. Iskoristimo ih na što bolji mogući način - u prirodi i druženju.

Pozdrav od Gage.

:-)

Manipulacija, laskanje, vređanje

Manipulaciji kao načinu sticanja onoga što nam je važno, skloni smo svi, čak i oni koji će olako za sebe reći da su dobri ljudi, iskreni i uvek direktni. U kontekstu ljudskih odnosa, ona se svodi na pokušaj da upravljamo tuđim ponašanjem kroz načine kojih često nismo ni svesni. Obzirom da je otvorena i direktna komunikacija ključna u svakom dobrom odnosu, važno je osvestiti načine na koje smo skloni da manipulišemo drugima, isto kao što je važno biti svestan onih situacija u kojima drugi pokušavaju da nas izmanipulišu...

Manipulacija se svodi na tendenciju da događaje prikazujemo na takav način da  drugu osobu navedemo na postupke koji služe našoj ličnoj koristi. Ona ima za cilj uspostavljanje kontrole nad drugom osobom zarad postizanja nekog sopstvenog cilja, ali na indirektan način kroz izazivanje određenih emocija kod nje, koje će je navesti da se sama podčini našoj volji. Postoje različita sredstva manipulacije:

Jedna od uobičajenih tehnika manipulacije je lična uvreda. Kroz vređanje ili ponižavanje druge osobe, nastojimo da je navedemo da uradi ono što mislimo da treba. U partnerskim odnosima često nailazimo na ponižavanje i vređanje kao jedan od načina da drugoj strani stavimo do znanja određenu stvar. Janet Wolfe, specijalistikinja za partnerske odnose, navodi da je ponižavanje i vređanje čest način kome pribegavamo da bismo od partnera dobili ono što želimo.  U tom smislu, manipulativne formulacije koje srećemo u partnerskoj komunikaciji su tzv. TI rečenice koje su optužujućeg karaktera kao što su:  "Ti me ne voliš", "Ti mi uvek činiš to" ili "Ti nikada ne slušaš.

Pored vređanja,  pretnja i ucena su takođe uobičajeni načini manipulacije. U partnerskim odnosima, ovaj vid manipulacije najčešće srećemo u formulacijama poput: "Ako uradiš to još jednom, ostaviću te!“

Ismevanje tuđe ličnosti je još jedan od načina da manipulišemo drugima. Za razliku od šale na račun tuđeg ponašanja, ismevanje tuđe ličnosti ima za cilj da je postidimo i na taj način uspostavimo kontrolu nad njom.

Jedan od najčešćih vidova manipulacije jeste ulagivanje i laskanje. Često nailazimo na ljude koji nas obasipaju komplimentima i prenaglašenim izjavama ljubavi i naklonosti. Za razliku od iskrene i autentične simpatije koju prepoznajemo kod prijatelja, manipulativne osobe nastoje nas kupiti kroz kreiranje jedne prividne slike prisnosti i prijateljstva. Njihove pokušaje manipulacije možemo prepoznati kroz slatkorečivost i pokušaje da nas privole kroz prikazivanje odnosa daleko prisnijeg nego što on realno jeste. U okviru ovog vida manipulisanja, često ćemo se susresti sa osobama koje će nam na samom početku poznanstva ispričati celu svoju životnu priču sa naglaskom da se sa nama dobro razumeju, da nikada nisu sreli nekoga poput nas, da smo mi jedina osoba kojoj mogu da se otvore i ogole svoju dušu. Na ovaj dramatičan i prenaglašen način iskazivanja svojih "emocija" one nastoje da kod nas kreiraju osećanje pripadnosti i tako nam se približe.

Udruženo sa ulagivanjem, kao vid manipulacije, često se javlja i samosažaljenje. Manipulativne osobe koje su sklone ovom manevru, nastoje da kreiraju kod drugog sliku sebe kao jadnog i napaćenog. Samosažaljevajući sebe, oni nastoje da izazovu sažaljenje kod drugog i na taj način postignu određeni lični cilj. Ovo im polazi za rukom opet kroz jedan lažan vid otvaranja i deljenja sopstvene intime sa drugim prikazujući sebe kao bespomoćnog.

Kao što lažna naklonost i ulagivanje mogu biti vid manipulacije, manipulisanje je takođe moguće i kada kao sredstvo koristimo pretnje odbacivanjem. Ovoj tehnici često, potpuno nesvesno, pribegavaju majke smatrajući to efikasnim načinom vaspitanja svoje dece. One su sklone da veruju da konstantnim kritikama podstiču razvoj svoje dece, iako time samo zapravo postižu doživljaj odbačenosti i neprihvaćenosti kod njih. Pretnje odbacivanjem srećemo i u odnosima parova gde se možemo sresti sa izjavama tipa: "Ako to ikada ponovo uradiš, između nas je gotovo!" Ovaj vid manipulacije zapravo predstavlja način zastrašivanja druge strane što za cilj ima da ona promeni ponašanje u onom smeru koji mi smatramo poželjnim.

Agresivno zapitkivanje takođe može biti sredstvo manipulacije. Pod ovim se podrazumeva sklonost da na svaki odgovor sagovornika nastavljamo sa agresivnim pitanjima tipa "zašto" koja imaju za cilj da relativiziju poentu koju sagovornik pokušava da iznese i obezvredi sve njegove argumente. Ovaj vid manipulacije često srećemo u političkim duelima u kojima su naravno veoma zastupljeni i svi drugi vidovi manipulacije.

Kao što vidimo, manipulacija predstavlja stil komunikacije u kome se poruka NE prenosi direktno već se nastoji kroz određen način (bilo da je to ulagivanja, pretnja ili neki drugi vid manipulisanja) proizvesti željena promena kod druge osobe.

Mnogi od nas su, posmatrajući komunikaciju svojih roditelja ili važnih osoba iz našeg okruženja koja je obojena manipulativnim manevrima, i sami preuzeli ovaj vid komuniciranja. Iz tog razloga, veoma je važno osvestiti ovu sklonost i zameniti je DIREKTNOM i OTVORENOM komunikacijom  kojom povećavamo verovatnoću da se razumemo sa drugom osobom i uspostavimo kvalitetan odnos.

Dakle, postupati prema drugima onako kako bismo želeli da i oni prema nama postupaju.

Da li imate dovovoljno vremena SAMO za SEBE ?

Mentalno zdravlje je sveukupno psihološko blagostanje koje podrazumeva emocionalnu stabilnost i uspešnost u ostvarivanju adekvatnih, zadovoljavajućih, odnosa u neposrednoj i široj okolini.
Emocionalna stabilnost bi se mogla odrediti kao balansiran, racionalan odnos prema sebi, bliskim ljudima, poslu i okruženju. U osnovi emocionalne stabilnosti je prisustvo zdravih emocija koje iz ovakvog odnosa proizlaze. Sa druge strane, psihološko blagostanje je zavisno i od brojnih spoljnih faktora, koji kada su negativni i neodgovarajući predstavljaju potencijalne uzročnike stresa, koji dovode do oslabljenosti i opadanja kapaciteta za očuvanje optimalnog nivoa psihičkog i fizičkog funkcionisanja.

Važno je imati svest o tome da svet u kome živimo obiluje brojnim teškoćama i izazovima, koji su stalni izvor sresa i narušavaju naše mentalno zdravlje iako ne izazivaju direktno mentalni poremećaj, a da zaštita, kao i sve ostalo u životu, zahteva mali dodatni napor u vidu odvajanja vremena za bavljenje sobom, na koje nismo naviknuti ili nam čak izaziva osećaj krivice jer nam oduzima vreme od drugih stvari koje procenjujemo značajnim kao što su posao, porodica, prijatelji i slično.

Ljudi bavljenje sobom uglavnom tumače kao odvajanje vremena za fizičku aktivnost, kupovinu, čitanje, druženje ili putovanja. Naravno, sve ovo jesu aktivnosti koje pomažu da se stres umanji, ali postoji još jedna aktivnost koja je manje popularna, a zahteva čak i manje vremena i novca, a to je: reflektovanje ili jednostavno, razmišljanje. Na žalost, vrlo retko ćete čuti nekog da kaže: ’’Uzeo sam malo vremena da promislim o tome šta mi se dešava i da pokušam da pomognem sebi da se oslobodim nezdravih emocija’’, jer se ovaj proces ne uzima dovoljno ozbiljno i ljudi nisu svesni moćnih efekta koji može da ima.

Razmišljanje o životu koji nam se dešava pomaže da osvestimo stvari koje nam se podrazumevaju, ali kojima se nikad nismo zaista bavili jer nismo imali vremena... 

Neka od opštih pitanja koja u tom smislu vredi sebi postaviti su:
• Koji su moji ciljevi?
• Šta su moje osnovne vrednosti i prioriteti?
• Kuda sam krenuo/la, a gde želim da stignem?
• Šta su pospešujući, a šta ometajući faktori na mom putu, i što je najvažnije - na koje faktore mogu, a na koje ne mogu da utičem?

Ova lista pitanja nije ograničena, i za svakog će biti dopunjena posebnim specifičnim pitanjima, ali je važno da se u njenoj osnovi nalazi princip promišljenog življenja, koji bi mogao biti ključni preventivni korak ka boljem mentalnom zdravlju.

Efekat ovakvog promišljanja je u osećanju osnaženosti, jer se uvek bolje osećamo kada nešto (u ovom slučaju  - sebe) bolje upoznamo, i osećanju olakšanja, jer iskreno odgovaranje na ova pitanja neizostavno vodi uvidu da nemamo apsolutnu moć da utičemo na sve što se dešava.

Promišljanje dalje može voditi i sagledavanju oblasti u kojima je potrebno osnaživanje ili dodatna podrška, ali i osvetljavanju snaga i resursa koje smo prosto zaboravili da imamo, a  kroz proces se može prolaziti samostalno ili uz stručnu pomoć i podršku tj. savetovanje i psihoterapiju.

Na kraju, treba imati na umu da je važno povremeno  se podsetiti da SVAKI čovek ima pravo i obavezu da svom mentalnom zdravlju posveti bar podjednaku, ako ne i mnogo veću pažnju od one koju posvećuje drugim ljudima, stvarima i poslovima, kojima vrlo često  olako i bez promišljanja daje prioritet.

Stoga, posvetimo više pažnje sebi samima kako bi bolje sagledali naše stanje, trenutnu situaciju, naše sveobuhvatno zdravlje, pa i time da li smo zaista srećni ili više težimo da udovoljimo drugima, njihovim prohtevima, njihovom ŽIVOTU dok naš izmiče.

Slušajte svoje JA, VOLITE SEBE, ne zato da bi Vas drugi voleli, već da bi osetili čari života koje nam on pruža.

;-)

Kratke rečenice kao MELEM za dušu

Ne treba mnogo pameti da bismo shvatili kako reči koje izgovorimo imaju ogromnu težinu. Reči utiču na misli, osećanja, radnje i stanja uma. Čak i male rečenice često imaju veliko značenje.
Razmislite o tome...
Bilo da želimo posao iz snova, poboljšamo prijateljstvo, sačuvamo vezu, brak itd., reči koje izgovaramo mogu da naprave veliku razliku. Najjednostavnije male rečenice, koje uzimamo zdravo za gotovo, imaju moć da povrede ili izleče, inspirišu ili obeshrabre, pomognu ili odmognu.

Evo liste kratkih rečenica koje mogu imati veoma pozitivan uticaj, pa ih stoga trebamo i češće izgovarati:
Opraštam ti. Svi mi zgrešimo ponekad. Nenamerno, možemo povrediti naše prijatelje, decu, saradnike… Oproštaj isceljuje srca i uklanja osećaj krivice.

Volim te. Verovatno najveća od svih izjava. ISKRENA rečenica "Volim te" jednostavno nema konkurenciju. Ova rečenica odražava najčistiji, najprirodniji poklon poznat čovečanstvu - ljubav. Jedina stvar koja pobeđuje "Volim te" jeste proaktivno pokazivanje te ljubavi.

Pogrešio sam, izvini. Retko šta može da navede na praštanje poput iskrenog i hrabrog priznanja da smo pogrešili. Kada je neko povređen, prošlost se ne može promeniti. Ipak, priznavanje i kajanje zbog bola koju smo naneli vodi ka boljoj budućnosti. 

Izgledaš lepo. Kada se osećamo ružno, spolja ili iznutra, ništa nam neće izmamiti veću sreću od nečijeg komplimenta da smo lepi.  

Sve je u redu. Kada smo zabrinuti, povređeni ili uplašeni, ove reči ohrabrenja dovode do smirenja uma. Kada ste plakali ili tražili utehu na prijateljskom ramenu, znate kako puno znači kada Vas neko podseti da će sve biti u redu. 

Razumem te. Povezivanje sa drugima je u ljudskoj prirodi, pa ništa nije više frustrirajuće od osećaja neshvaćenosti. U periodima usamljenosti, izolovanosti ili pogrešnog uverenja, razumevanje od strane prijatelja ima ogromnu vrednost.

Na sigurnom si. Kada se osećamo ranjivo i uplašeno, ove reči imaju moć da povrate osećaj sigurnosti i zaštite za kojom žudimo.

Podržavam te. Prilikom donošenja teških odluka, koje mogu, ali i ne moraju biti najbolji izbor, neprocenjivo je imati nekoga ko je na Vašoj strani bez obzira na sve. "Biću tu" i "Podržavam te" nas ohrabruju da krenemo napred sa manje straha od osuđivanja. 

Možeš ti to. Kada razmišljamo o odustajanju, ili se borimo sa osećajem sumnje u sebi, podsticaj drugih mnogo znači. Vera drugih u nas revitalizuje našu sopstvenu veru. 

Ti si jedan. Ova rečenica znači biram tebe, ti si taj, ti si poseban. Retko šta izaziva osećaj kao uviđanje da ste nekome posebni i jedinstveni. 

Tu sam za tebe. Ove reči nas podsećaju da nismo sami, da je neko tu da nam pomogne kroz bol, gubitak, i sve ostale životne borbe. Čak i onima koji deluju kao da drže život pod kontrolom je potreban neko pouzdan.  

Odlično! Odličan posao. Čestitam. Bez obzira da li to priznajemo, većina nas uživa u tuđem priznavanju naših napora. Reči pohvale i priznanja nas inspirišu da uradimo više, da radimo više i osećamo se ponosno. 

Nedostaješ mi. Ne možemo uvek da budemo prisutni sa onima koje volimo, ali ipak mnogo znači kada nekom kažemo da nam nedostaje. Na ovaj način im stavljamo do znanja da uživamo u njihovom društvu i da jedva čekamo da ponovo budemo zajedno.

Dakle,  trebali bi češće izgovarati ove kratke rečenice i dokazivati ih kroz dela. Time ćemo stvoriti, povećati harmoniju u tuđim srcima i duši, a istovetno i u nama samima.
 :-)