Kratke rečenice kao MELEM za dušu

Ne treba mnogo pameti da bismo shvatili kako reči koje izgovorimo imaju ogromnu težinu. Reči utiču na misli, osećanja, radnje i stanja uma. Čak i male rečenice često imaju veliko značenje.
Razmislite o tome...
Bilo da želimo posao iz snova, poboljšamo prijateljstvo, sačuvamo vezu, brak itd., reči koje izgovaramo mogu da naprave veliku razliku. Najjednostavnije male rečenice, koje uzimamo zdravo za gotovo, imaju moć da povrede ili izleče, inspirišu ili obeshrabre, pomognu ili odmognu.

Evo liste kratkih rečenica koje mogu imati veoma pozitivan uticaj, pa ih stoga trebamo i češće izgovarati:
Opraštam ti. Svi mi zgrešimo ponekad. Nenamerno, možemo povrediti naše prijatelje, decu, saradnike… Oproštaj isceljuje srca i uklanja osećaj krivice.

Volim te. Verovatno najveća od svih izjava. ISKRENA rečenica "Volim te" jednostavno nema konkurenciju. Ova rečenica odražava najčistiji, najprirodniji poklon poznat čovečanstvu - ljubav. Jedina stvar koja pobeđuje "Volim te" jeste proaktivno pokazivanje te ljubavi.

Pogrešio sam, izvini. Retko šta može da navede na praštanje poput iskrenog i hrabrog priznanja da smo pogrešili. Kada je neko povređen, prošlost se ne može promeniti. Ipak, priznavanje i kajanje zbog bola koju smo naneli vodi ka boljoj budućnosti. 

Izgledaš lepo. Kada se osećamo ružno, spolja ili iznutra, ništa nam neće izmamiti veću sreću od nečijeg komplimenta da smo lepi.  

Sve je u redu. Kada smo zabrinuti, povređeni ili uplašeni, ove reči ohrabrenja dovode do smirenja uma. Kada ste plakali ili tražili utehu na prijateljskom ramenu, znate kako puno znači kada Vas neko podseti da će sve biti u redu. 

Razumem te. Povezivanje sa drugima je u ljudskoj prirodi, pa ništa nije više frustrirajuće od osećaja neshvaćenosti. U periodima usamljenosti, izolovanosti ili pogrešnog uverenja, razumevanje od strane prijatelja ima ogromnu vrednost.

Na sigurnom si. Kada se osećamo ranjivo i uplašeno, ove reči imaju moć da povrate osećaj sigurnosti i zaštite za kojom žudimo.

Podržavam te. Prilikom donošenja teških odluka, koje mogu, ali i ne moraju biti najbolji izbor, neprocenjivo je imati nekoga ko je na Vašoj strani bez obzira na sve. "Biću tu" i "Podržavam te" nas ohrabruju da krenemo napred sa manje straha od osuđivanja. 

Možeš ti to. Kada razmišljamo o odustajanju, ili se borimo sa osećajem sumnje u sebi, podsticaj drugih mnogo znači. Vera drugih u nas revitalizuje našu sopstvenu veru. 

Ti si jedan. Ova rečenica znači biram tebe, ti si taj, ti si poseban. Retko šta izaziva osećaj kao uviđanje da ste nekome posebni i jedinstveni. 

Tu sam za tebe. Ove reči nas podsećaju da nismo sami, da je neko tu da nam pomogne kroz bol, gubitak, i sve ostale životne borbe. Čak i onima koji deluju kao da drže život pod kontrolom je potreban neko pouzdan.  

Odlično! Odličan posao. Čestitam. Bez obzira da li to priznajemo, većina nas uživa u tuđem priznavanju naših napora. Reči pohvale i priznanja nas inspirišu da uradimo više, da radimo više i osećamo se ponosno. 

Nedostaješ mi. Ne možemo uvek da budemo prisutni sa onima koje volimo, ali ipak mnogo znači kada nekom kažemo da nam nedostaje. Na ovaj način im stavljamo do znanja da uživamo u njihovom društvu i da jedva čekamo da ponovo budemo zajedno.

Dakle,  trebali bi češće izgovarati ove kratke rečenice i dokazivati ih kroz dela. Time ćemo stvoriti, povećati harmoniju u tuđim srcima i duši, a istovetno i u nama samima.
 :-)

Govor lica

Kada kažemo komunikacija, najčešće pomislimo na verbalno izražavanje naših misli i osećanja. Ali verbalna komunikacija je samo mali deo onoga što mi zapravo želimo da prenesemo. Nekome reči zaista jesu igračke i misli da njima može sve, ali da li je to sve zaista sve?
Neverovatno je šta sve možemo da saznamo samo posmatrajući ljudsko lice. Vrlo je teško sakriti ono što dolazi iz naših osećaja, raspoloženja, stavova.
Lice, kao najvidljiviji i najotkriveniji deo nas, “priča” našu priču, čak iako bismo mi želeli da je prećutimo. Vrlo je važno znati pročitati na pravi način takav esej. Time ćemo značajno poboljšati komunikciju sa drugim ljudima, a zamislite samo koliko bi konflikata i nesporazuma bilo izbegnuto da smo umeli da vidimo neki skriveni osmeh, tugu u očima, blago namršten nos ili jedva vidljive bore na čelu.

Licem izražavamo šest primarnih emocija: sreću, tugu, odvratnost, strah, ljutnju i iznenađenje.
Prilikom izražavanja svake od ovih emocija “u funkciji” su svi delovi lica.
Nemoguće je sreću pokazati osmehom, a da oči ostanu potpuno mirne. Zapravo, moguće je, ali samo kada govorimo o pravoj sreći, ne o glumatanju.
Prof. dr Aleksandra Kostić je dala lep primer u svojoj knjizi “Govor lica”: "Pretpostavimo da se na vratima našeg stana pojavljuje osoba kojoj hoćemo da pokažemo da je dobrodošla, i da smo radosni što je vidimo, iako to ne odgovara našem unutrašnjem osećanju. Naše usne će se razvući u širok osmeh zahvaljujući lako izvodljivom voljnom pokretanju jednog facijalnog mišića (zygomaticus major). Izgled našeg lica će ipak samo podsećati na radosno lice, jer se u predelu očiju neće pojaviti promene koje su karakteristične za ekspresiju radosti (nedostajaće bore u spoljašnjim uglovima očiju).”


Gledanje je jedno od najmoćnijih sredstava komunikacije koje čovek koristi.
Vrlo često na osnovu načina na koji nas je neka osoba pogledala tumačimo šta ona misli o nama, da li joj se dopadamo, da li misli da smo rekli nešto glupo ili je oduševljena našim ponašanjem.
Ne treba biti psiholog da bismo mogli pročitati nečiji pogled. Dovoljno je samo znati gledati.
Pogledom se mogu pokazati dve osnovne dimenzije interpersonalnih odnosa: prijateljstvo-neprijateljstvo i dominantnost-submisivnost.

Duže i direktnije gledanje druge osobe uz osmehivanje je znak želje da se uspostavi bliži prijateljski kontakt. Osim dužine gledanja, širina zenica je značajna za ocenu interpersonalne privlačnosti.
"Među ljubavnicima vlada takvo uzajamno poverenje da se oni mogu dugo gledati bez osećaja straha. Dok gledaju jedno drugom ravno u oči, oni nesvesno ispituju stupanj širenja zenica. Ako ugledaju duboka crna jezerca, intuitivno znaju da su im osećanja uzvraćena. Ako ugledaju uske, stisnute zenice, mogu se početi osećati nesigurno, naslućujući da u njihovom odnosu nije sve kako treba." (Moris, 1985)

Izražavanje neprijateljskog stava je uglavnom praćeno dužim i učestalijim gledanjem. Na taj način se skupljaju informacije o reakcijama druge osobe, a i izražava negativna priroda odnosa. U zavisnosti od situacije, tzv. buljenje u drugu osobu da bi se izazvala uznemirenost kod nje, kao i vizuelno ignorisanje ukazuju na postojanje neprijateljkog stava.

A šta sve može da nam kaže mala pokretljiva kriva linija na dnu lica?
Usta čoveka su najizraženija u konkurenciji svih živih bića. Proučavanja koja su rađena su pokazala da smo mi genetski programirani za sve izraze usana koji zavise od našeg raspoloženja: podignuti uglovi usana kada se smejemo, spušteni kada smo tužni, otvorena usta kada se iznenadimo ili stisnuta kada smo nervozni. Kažu da što smo stariji, miran položaj naših usta sve više odražava emocionalno raspoloženje koje je dominiralo u našem životu.

Neverovatno je šta sve možemo otkriti nastavljajući da proučavamo ovu temu. Svaka nova bora, malo drugačiji osmeh, namig itd. nam kažu nešto novo i otvaraju nam nove stranice koje sami nastavljamo da pišemo.
Potrebno je samo da budemo svesni koliko naša „načitanost“ može da unapredi komunikaciju sa drugim ljudima, a jasna komunikacija je svakako temelj svakog zdravog odnosa.

Brak iz ljubavi ili interesa?

Brak u moderno doba jeste rezultat ljubavi ali i ne mora biti. Ljubav može doći i posle, ali isto tako može i nestati kada se partneri upoznaju u pravom smislu. Po meni se ne bi baš moglo reći da je brak bez ljubavi na samom početku osuđen na propast. Mnogi su se parovi razveli i nakon što su stupili u brak zbog ljubavi, ali nisu na vreme spoznali svoju nekompatibilnost i čak iako se možda još uvek vole, njihov brak jednostavno nije mogao uspeti jer se ni na koji način nisu mogli usaglasiti oko mnogobrojnih stvari.

Ljubav je poželjna ali ne i neminovna i brak je mnogo kvalitetniji kada se u njega stupi malo više glavom, a malo manje srcem. Primer za to su i zaluđene neiskusne devojke koje su znale za nedostatke svog dragog, ali su pred njima zatvorile oči jer "bez njega ne bi mogle živeti". Khm...
Sve je mnogo bolje kada čovek pre stupanja u brak sabere i oduzme, napravi virtualni spisak stvari koje mu odgovaraju kod partnera, a koje ne. Proceni, uzme u obzir mane koje mu smetaju, a u vezi kojih se većina i ne zapita da li će čitav život moći živeti na takav način i da li mu takva osoba odgovara.
Srce ne vidi nedostatke i pre će nas odvesti u pogrešnom pravcu nego glava i zdrav razum.

Da li brak bez ljubavi može uspeti i da li se slažete da je brak jedan veliki interes?
Treba li onda zbog ljubavi preći preko mana budućeg partnera?
Ne mislim na neke sitne uobičajene mane, nego npr. na osobu koja je kriminalac, prevarant, neodgovoran, agresivan, pijanica i slično. Šta je važnije između ove dve stvari? Treba li se brak graditi samo na ljubavi ili se možda zapitati, kako će se ta osoba ponašati prema našoj deci, nama, našoj rodbini, okolini?
Da li ima iste poglede na život, ciljeve, budućnost?

Naravno da je ljubav važna, ali nisu li temelji braka zasnovani SAMO na ljubavi, naivni i nepromišljeni?
Mladi koji stupaju u brak, imaju samo jednu opciju - ljubavnu, što nije za odbaciti, dok stariji imaju i druge prioritete.
O osobama preko 30-te koje stupaju u brak da i ne pišem. Nisam sigurna pod kojim redosledom svrstavaju ljubav.
Dodala bih samo još da je najveća greška stupiti u brak nepromišljeno, a potom nakon rađanja deteta, zbog nesuglasica u braku – razvesti se.
Da li roditelji tada uopšte i misle na to dete kako će ono odrasti bez jednog roditelja?
Deca sve osete, ponaročito nedostatak ljubavi – majčinske. 
Otac ne može, ma koliko se trudio zameniti ulogu majke i obrnuto. 
Razvodom deca najviše pate, a ponaročito ona koja su adoscelenti i to ostavlja velike posledice na njihov život. 
Svakako, većina njih, kroz sve te boli koje prolaze, gledajući na greške svojih roditelja, potom osnuju svoju novu porodicu i najveću posvećenost daju njoj i svojoj deci.

 

Lepota

LEPOTA - ta sama reč je tako grandiozna i božanska za onoga ko je ne poseduje i kome je nedostupna, a mala i nedovoljna veličina za onog ko gospodari njome...
                Ona je tu. Pojavljuje se u više oblika.
                Sevne kao treptaj svetlosti i nestane... A ti, ukoliko poznaješ njene tajanstvene puteve - pobedićeš je. Njena veličina postaće tvoja. Ostaće zapečaćena čak i posle tvoje smrti jer ona je večna, a i ti sa njom.
                Kao što ljubav nije samo reč, tako ni lepota nije samo forma, ma koliko savršena bila. Tako ni čovek, koji je poseduje - nije savršen u potpunosti. Ona je tu da čoveku, kao nesavršenom biću učini zadovoljstvo koje je večno, duboko ili kratkotrajno i površno. A tu su oči - savršen čulni organ koje nam omogučuju da je sagledamo, svaku njenu tajnu, postepeno otkrijemo i sačuvamo, ili bar iskoristimo...

               Zamisli... Koračaš ulicom, zaokupljen mislima... Razmišljaš o svakodnevnim problemima koji te svojom gorčinom već i guše, ne daju ti smeh na lice... A ti koračaš polako i mukotrpno. Podižeš glavu osetivši nekakvu čudnu svetlost u daljini...
Kad ono - to je  l e p o t a. Naizgled savršena senka kojoj se polako približavaš. Sve što si bliži - ona je postepeno grandioznija i primamljivija. Blješti u toj pomračini ulice kao neko božanstvo, a njen hod je tako tih, jedva dodiruje tlo, kao da lebdi... A ti u tom momentu osećaš kao da je iznad tebe - uzvišena. Polako joj se približavaš, pokušavajući da sagledaš tu čudesnu svetlost koja blješti poput najčistije kapljice na listu. Kad ono, eno je ispred tebe... tu je... stoji... sva nepomična i tajanstvena. Pomutila ti je misli, stvarno i nestvarno...
               A ti, ukoliko si duhovno nadmoćniji - sagledaćeš je u potpunosti. Njenu lepršavost koja je prolazna kao i tvoj život i njenu dubinu duše, vrednost i veličinu. I ona će svim svojim bićem da ti se otkrije, a ti ćeš njome zagospodariti. Vodiće te kroz život. Sve do smrti biće uz tebe, samo tvoja, drugima nepoznata, tajanstvena...
               Ali, ukoliko joj dozvoliš da te obasipa svojim čarima, spoljašnjim - koje su na prvi pogled tako stvarne i večne, ali lažne - ona će tebe osvojiti, tvoj um i otkriće tvoju površnost i uskogrdnost. A posle, ni kad ne budeš dovoljno njome naslađen - ona će nestati, neprimetno, kao da nije ni bila, a tvoj život će ostati prazan i, baš kao ona, će ti projuriti i napustiti te.
               Spoljašnja lepota je prolazna baš kao i mladost koja je odlikuje. Ti se hraniš njome i upijaš svaku njenu čar, nit... i onda te izda, nestane i stupiš u doba zrelosti u kome ta lepota prerasta u duhovnu - koju odlikuje sve ono što si stekao kroz uzburkane talase tvoga života: inteligencija, dobrota...

              Duhovno zdravlje čoveka je najbitnije i treba ga steći na vreme jer bez njega nema one prave, najčudnije, večne lepote. Zašto je moderan čovek to zaboravio?
Zašto uvek žudi da povrati lepotu koja je prolazna, nepovratna?
Sve je to začaran krug modernog sveta. Oko nje se sve vrti. Uz njenu pomoć se lakše zadobije nečija ljubav, koja sama po sebi daje smisao lepoti i životu.

Stoga, koliko težimo da budemo, ostanemo lepi spolja, mnogo bitnije je da radimo na sebi - uvek, na našem duhovnom razvoju. Da budemo okrenuti ka onoj lepoti koja je u nama, koja zrači iz nas i koja je večna.
Na žalost, sve više i više je mladih devojaka koji se ogledaju na tzv. starlete, barbike bez mozga koje u poznim godinama pokušavaju putem raznih operacija da traju večno.
Velika greška!
Krenule su pogrešnim putem i izabrale "prolaznost".

Kroz greške se ponajviše i razvijamo

Radost je naš unutrašnji sistem vođenja. Naša lična unutrašnja povratna informacija. Ako smo uzbuđeni, srećni i radosni, tada postoji velika verovatnoća da smo na pravom putu i da živimo u skladu sa svojom ličnom istinom. Ako osećamo tugu ili nezadovoljstvo - tada verovatno nije tako.
Kada smo u stanju radosti ili sreće, pravilno i postupamo. Treba uvek prvo obratiti pažnju na to kako se osećamo i da nam kompas uvek pokazuje prema radosti. Naša je sreća u svakom trenutku ključ za privlačenje još veće sreće u budućnosti.

Osim tih unutrašnjih povratnih informacija, mi neprestano primamo spoljne povratne informacije. One dolaze u mnoštvu oblika. Sastoje se od suptilnih i malo konkretnijih signala koje dobijamo od drugih ljudi, situacija i događaja u svom životu.

Svakako ste doživeli trenutak kad Vam se učini da se sve poklapa, da Vam sve dolazi lako i bez napora. Osećate da u svojim postupcima i poduhvatima imate potporu.
To su spoljne povratne informacije koje nam govore da smo na pravom putu.
Suprotno tome, postoje razdoblja kad se svuda susrećemo sa otporom i kao da ništa ne ide kako treba, koliko god se trudili. Tako nam svemir pruža spoljne povratne informacije da bi nas zaštitio i dao nam do znanja da smo skrenuli sa pravog puta.

Plivamo uzvodno i borimo se protiv struje. Ti tzv. sistemi unutrašnjih i spoljnih povratnih informacija pokazuju nam kada smo na pravom, a kad na pogrešnom putu. Jednostavno, treba samo obraćati pažnju na ono što nam govore. Ako im to dopustimo - uvek će nas voditi.
Svakako, u životu će nam ponekad dolaziti trenuci tuge, bola i patnje. To je prirodna plima i oseka života, a kad ne bi bilo tuge, ne bismo znali ceniti radost.
Kad ne bi bilo tame, ne bismo znali ceniti svetlost.
Bolna razdoblja često su prilike za emocionalni i duhovni razvoj. Mogu nam pružiti itekako potreban smisleni okvir i pomoći nam pružajući nam mogućnost suprotstavljanja i poređenja kako bismo prepoznali i cenili mnoštvo blagoslova u svom životu.

Razumljivo je da je teže zadržati pozitivne misli i osećaje kad se suočavamo sa patnjom i tamom. Treba samo biti svestan da SVI mi imamo mogućnost izbora u pogledu toga kako ćemo reagovati na neku situaciju ili je doživeti.

U našem životu zapravo nema "dobrih" ili "loših" događaja. Mi samo gajimo unapred određene ideje i opažanja o nekim stvarima zbog kojih one i postaju "dobre" ili "loše".
SVE što nam se događa u životu pruža nam mogućnost svojevrsnog rasta.

SVAKI naizgled negativan događaj ujedno može postati temelj nečeg prekrasnog i korisnog.
:-)

Istrajnost je ključ uspeha

Postoji zamka u koju je veoma lako upasti i ako se uhvatite u nju, izgubićete mnoge dobre prilike u životu...
Zamka je u tome što većina onih koji nisu uspeli posmatraju vrlo uspešne ljude i pretpostavljaju da su oni imali sreće.
Umisle da oni dobiju odlične ideje odmah i nikada nemaju problema u postizanju njihovih ciljeva.
Takav utisak se pojačava i stalno medijskim prikazivanjem uspešnih ljudi koji vode potpuno savršene živote. Ali kada se bolje razmisli, dolazi se do zaključka da su sve to iluzije koje pojedinac sam sebi stvara i uveličava.
Jednostavna istina je da većina uspešnih ljudi nije postala uspešna zato što nisu imali problema, već zato što nisu dozvolili da ih oni zaustave. Oni su istrajni kada se suoče sa problemima.

Ako spadate u 1. grupu ljudi, sledeći put kada pokušavate da ostvarite nešto uzbudljivo, nemojte da odustanete kada nešto ne ide kako treba. Očekujte da se pojave problemi. Što više izazova ima u Vašim životima i što je Vaša ambicija veća, to je više verovatno da ćete da naiđete na probleme u njihovom ostvarivanju. Ukoliko znate da će nešto da krene naopako, manje je verovatno da ćete da odustanete kada se pojave teškoće.
Činjenicu da se suočavate sa teškoćama posmatrajte kao znak da napredujete. Problemi će da se pojave samo zato što ste ostvarili izvestan napredak. Kada se ovo desi, nemojte da se mrštite, nervirate. Umesto toga, nasmešite se u sebi i pomislite : "O, pa ja zaista uspevam jer nailazim na ove ključne probleme“. Rešite ih, jedan po jedan i VI ćete da postignete ono što želite.

Uistinu, postoji samo mali broj problema koje je zaista nemoguće prevazići. Obično postoji rešenje za svaku situaciju ili mogućnost da se ona zaobiđe. Biće potrebno malo razmišljanja i truda da se ono pronađe, ali Vi ćete da se osećate odlično kada ga na kraju pronađete. Na kraju krajeva, ako bi ono što želite da uradite bilo lako, to ne bi ni bilo neko postignuće. Istrajnost u prevazilaženju problema je ono što postignućima daje ogromnu vrednost.
Postoji veliki broj načina rešavanja problema i svaka problematična situacija ima svoje sopstveno rešenje.

Neki problemi mogu da se izbegnu ako se  jednostavno promisli pre nego što se uradi nešto. Kada se želi uraditi nešto sa puno izazova, treba porazmisliti šta je najverovatniji problem koji može da se pojavi. Ukoliko se učini to, dobija se saznanje da mnogi problemi mogu da se izbegnu na samom početku.

Neke probleme mi sami izazivamo...
Stoga, treba se često zapitati da li se zaista radi ono što je potrebno? Da li se koristi pomoć odgovarajućih ljudi koji mogu pomoći?
Ukoliko Vam je potrebna pomoć, tražite je! Ukoliko radite sa drugim ljudima, da li oni zaista razumeju šta Vi želite da postignete? Samo Vi znate šta se odvija u Vašoj glavi ukoliko ne odvojite vreme da to jasno predstavite drugima. Da li ste paranoični i previše preispitujete ono što pokušavate da uradite i izmišljate probleme koji u stvari ne postoje? Veoma je lako izmisliti probleme koji u stvari ne postoje!

Čak i kada se primenjuju prethodno navedeni principi-problemi će da se pojave. Kada se to desi, treba odmah uvideti kakav je problem u pitanju. Promisliti o njemu, razbiti u manje i rešavati ih postepeno, korak po korak.
Uspeh kao što i samo znate se ne sastoji u izbegavanju problema. On se sastoju u istrajnosti i prevazilaženju teškoća. Ako se zaista želi učiti od najuspešnijih ljudi, a ne zavidno sanjariti o njihovom uspehu,  treba nastojati da se sazna o njihovim problemima sa kojima su se suočavali na svom putu i na koje načine su ih prevazišli. Time se mnogo više nauči nego ako čitate o njihovim uspesima i o tome kako su njihovi životi savršeni jer NISU.
Da skratim...
Za istrajnost je potrebna vežba. Sve nas s vremena na vreme obeshrabruju problemi. Ali što se sa više problema suočavamo, više ih i prevazilazimo. Što više problema budemo rešili, svaki novi će biti neuporedivo lakši za rešavanje, i što je najbitnije-oduzeće nam mali deo našeg vremena koje je dragoceno.
Svaki nov problem biće samo izazov za nas jer ćemo po njegovom nastanku zbog naše obučenosti da ga rešimo u što kraćem roku dati mogućnost da sa puno samopouzdanja idemo napred i ostvarujemo nove pobede.

                   

                       

 

Motivacija i energija

Da li ste ikada nešto stvarno želeli da uradite, ali jednostavo niste bili dovoljno motivisani da bi to uradili?

Ovo je za mene uvek broj jedan među razlozima za nepreduzimanje akcije, a sigurna sam da je verovatno tako i kod Vas.

Ako niste motivisani, jednostavno nemate energije ili poleta da uradite ono što treba da uradite.

A energija?

Ona dolazi u talasima.

Kao što svaki talas ima vrhunac, on ima i opadanje. 

Ponekad je naš nivo motivacije poput rušećeg cunamija, a ponekad ima miran tok. 

Ovo su prirodni ritmovi i važno je slediti ove ritmove, jer ako to ne radimo, bićemo potpuno iscrpljeni.

• Dešava se i to da nismo uzbuđeni pre započinjanja akcije, ali uzbuđenost u velikoj meri osetimo posle završetka. Uzmimo za primer vežbanje. Mnogi ljudi se užasavaju kada trebaju započeti da se bave fizičkom aktivnošću. Oni prethodno nisu motivisani, barem ne dovoljno da probiju mentalni otpor ka poslu koji će da se uradi. No, oni se osećaju odlično kada završe sa vežbanjem. Stoga, ponekad ne možemo da se oslonimo na prethodnu visoku motivisanost, ponekad moramo da se oslonimo na motivisanost koja sledi posle.

Da li to znači da motivacija nije važna?

Ne, ona je i dalje važna i igra važnu ulogu. Ali previše često, lako se desi da se uhvatimo u zamku očekivanja da budemo frenetično uzbuđeni u vezi nečega pre nego što to i uradimo.

Nećemo uvek imati taj potpuni entuzijazam. I to je u redu,

Da li se voda uznemiri kada naiđe na udubljenje u zemlji? Ne.

Ona je potpuno zadovoljna svojim stanjem prihvatanja tih okolnosti.

Kada dođe do vrha uzbrdice, ona ne brine o tome što sada mora da se kreće brže i da ubrza ritam.

Ona jednostavno teče nizbrdo.

Primer načina na koji teče voda ukazuje na to da trebamo slediti naše prirodne ritmove.

Razlog zbog kog sam uopšte počela da posmatram ovaj drugačiji način za dostizanje mojih ciljeva je bio što tipični motivacioni saveti kod mene nisu uvek uspevali. Ponekad bi vizualizacija uspeha bila jako motivišuća, a ponekad bi jednostavno potonula i tupim udarom dotakla dno.

Tek kada sam sebi dozvolila da se prepustim-uspeh je počeo da dolazi lakše, brže.

Ovo može na prvi pogled da izgleda teško, ali to je pitanje poverenja. Morate da verujete Vašem izvornom JA da bi Vas ono vodilo kada je vreme za akciju i kada je vreme da naprosto „budete“.

• Mnogi od nas nemaju tendenciju da preispituju valjanost svoje intuicije. Većina nas daje prednost svom racionalnom umu i njegovoj sigurnoj i logičnoj metodi objašnjavanja. Međutim, naš intuitivni um vredi isto toliko. Kao što je Ajnštajn jednom rekao: "Intuitivni um je sveti dar, a racionalni um je verni sluga. Stvorili smo društvo koje ceni slugu, a zaboravilo je dar".

Stoga, naučite da cenite Vaš intuitivni dar kroz vežbu da sebi postavljate pitanja i slušate odgovore koje sami sebi dajete, a da ne pokušavate logički da izvedete odgovor.

Stoga, naučite da cenite Vaš intuitivni dar kroz vežbu da sebi postavljate pitanja i slušate odgovore koje sami sebi dajete, ne pokušavajući logički da izvedete odgovor.

• Ponekad se toliko uhvatimo u zamku vezivanja za postizanje naših ciljeva da zaboravimo da osluškujemo ono što stvarno želimo. Umesto da postavljamo ciljeve kao sredstvo za ispunjenje naših želja, mi postajemo njihovi robovi. Kada god osetite da Vas Vaš cilj vuče na dole, postavite sebi pitanje: "Šta JA zaista želim?“ i sa mirom slušajte odgovor koji primite.

Kada neko čeka da krene u akciju tek kada bude neverovatno motivisan-stavlja na sebe ogroman pritisak. Bolje je popustiti napetost dozvoljavajući sebi da budemo sasvim malo motivisani ili da čak zaziremo od zadatka. Ako dozvolimo sebi ovakvo stanje, time sebi olakšavamo da to prevaziđemo jer se više ne odupiremo. Kada se odupiremo stanju u kom se nalazimo, mi ga samo produžavamo.

• Kod svih nas postoje periodi kada smo kreativniji ili imamo više energije. Isto tako i periodi kada želimo da se odmaramo i obnovimo energiju. Kod nekih od nas, ove plime i oseke mogu da se dešavaju u određenim delovima dana, kod drugih, one se pojavljuju potpuno proizvoljno. Poenta je da se obrati pažnja i da se iskoriste svi prilive energije. Radeći mnogo u periodu kada smo puni energije i dozvoljavajući sebi da se opustimo kada nastupi period mirovanja-mi sebe poštujemo i cenimo. Više postižemo  kada sledimo naše prirodne ritmove nego kada pokušavamo da se forsiramo.

Postoji vreme za produktivnost i vreme za odmor. Isto kao što i u prirodi postoji vreme za aktivnost i novi život u proleće, a postoji vreme za odmor i povlačenje u sebe tokom zime.

Isto kao što i priroda zna da je njen neprekidni rast neodrživ, mi moramo da shvatimo da očekivanje da budemo neprestano produktivni vodi iscrpljivanju i manjoj produktivnosti!

Stoga, vreme je da počnemo da slušamo naša tela, da što više sledimo način rada na koji funkcioniše priroda. Time ćemo inteligentnije, zdravije živeti i naravno, pored svega biti produktivniji, puniji energije, a time i uspešniji.
:-)