Da pojasnim, trebala sam biti javni MTV reporter pre oko 2 godine.
Da sve ovo što sam napisala kažem i na MTV-u.
Fotografije svega toga se nalaze u mom G+ albumu "MTV REPORTER".
Zbog ličnih, poslovnih razloga, u to vreme nisam mogla iskazati javno svoje mišljenje.
Svakako, ljudi koji se bave time, sa MTV-a su mi pomogli da rešimo problem za samo manje od mesec dana.
Sada, kad god šetam ili trčim prema Dunavcu, svuda oko mene su postavljene tabele gde se ukazuje na pažnju ponašanja u prirodi, prema privatnoj imovini.
Osetim, vidim SVE.
Mrzim nepravdu, samoljublje, nemarnost.
Takođe, drago mi je da sam pomogla da se reši navedeni problem koji je postojao u mom gradu.
Takođe, ako i dalje budem zapazila nešto što mom oku ne odgovara, što narušava prirodu, živi svet oko nas, pa i naše zdravlje, neće mi ništa stati na put da uklonim to!
Oduvek bila i ostala borac za PRAVDU koja ne piše samo o tome, već i dela!
Dosta priče!
Naslušali smo ih se kao i političara!
Dosta obećanja!
Akcija ka rešavanju situacije!
Glavni problemi u mom gradu:
1. Socijalno stanje.
2. Nemarnost građana prema prirodi i okolini.
3. Nemarnost nekih ljudi koji vode grad Novi Sad kao i zaposlenih koji rade za njih.
1.
Povodom prve teme se obraćam badžama koji voze skupa kola, kabriolete, džipove. Imaju vilu u periferiji. Žive tzv. “dolce vita” život. Vama se obraćam! Odakle vam pare za sve to? Ajde da izračunamo koliko čovek treba da radi da bi imao sve to. Koliko je to vremena? Puno ako radite legalno. A vi? Vi ste to sve kupili za vrlo kratko vreme. Radite li? Jeste li premoreni? Pa da, jeste. Zato po ceo dan sedite u prestižnim kaficima, smejete se, uživate sa punim stomacima i pravite neke nove absurdne planove. Kada bih vam rekla da se osvrnete malo oko sebe, šta bi ste videli? Samo slatke devojčice koje šetaju gradom.
Vidite li onog sirmašnog čoveka što traži hranu i odeću po kontenjerima?
Vidite li ženu sa dečicom kako u jednoj ruci drži dete, a drugom traži hranu, odeću, dok joj deca prose na ulici?
Eh, da imate srca koliko i novaca u banci, pomogli bi ste im!
Ja kad god mogu – pomognem, a nemam toliko koliko vi imate. Drago mi je što ne spadam u vašu kategoriju i što imam srca.
I znajte – sve što je brzo, to je i kuso, pa želim vam mirne i spokojne noći, a pitam se kako uopšte mirno i spavate?
2.
Isto se obraćam nemarnim ljudima. Zašto bih se obraćala onima koji poštuju majku prirodu?!?
Zašto to činite?
Jel’ je vama to smešno?
Jel' ne vidite dobro?
Bacate odpatke pored same kante za smece!
Šta je sa vama?
Uništavate, zagađujete kako i zajedničke prostorije zgrada, liftove, pa tako i okolinu.
Pa koliko ekoliskih nevladinih i vladinih institucija postoji, a nema nikakve vajde od toga.
Gde god se okrenem, pored tako prelepog zelenila, prirode – odpaci.
Vaših ruku delo.
Šetam, ne verujem svojim očima...
Kao da sam na otpadnom terenu, a ne u prirodi.
Zamislite da ja uzmem svoje smeće i pobacam vam po stanu, a potom odem.
Šta bi ste vi rekli na to?
Upamtite – sve se vraća u životu kao bumerang!
Majka priroda, bez koje ne možemo živeti i koja nam je oduvek pružala bezuslovnu ljubav i lepotu – PATI...
Nemojte se onda pitati zašto je odaaavno došlo do globalnog zagrevanja zemlje, raznih meteoroloških poremećaja.
Ali zato i mi, koji ne činimo takva nedela patimo zbog vas, vaše nemarnosti i bezobrazluka!
3.
Zaposleni u državnim institucijama.
Primetila sam da neki ne obavljaju svoj posao kako treba. Zašto? Niste dobro plaćeni? Neko sa vrha vlasti vas je zaposlio, a vi ne znate da obavljate taj posao, pa samo sedite i čekate novac?
Pogledajte most “ Boško Perosević”. Njegov vek trajanja i mogućnost korišćenja je manje od pet godina, a koliko je već tu… OMG!!!
Mnogi se ni ne usude proći preko njega.
Strava i užas dok hodate njime. Evo, pre neki dan su popravljali nešto, čini mi se – zavrtali šrafove. Pitam se, od kog dela mosta.
Divnog li osećaja i kada voz prolazi, ponaročito teretni.
Stojite li u mestu – odskačete i čujete zvukove mosta koji kao da će se raspasti istog momenta.
I tako svaki put, dok se to, ne daj Bože ne desi.
Kada pređete most – šetaliste na Petrovaradinskoj strani – katastrofa!
Kante za smeće polupokidane, pune otpadaka, trava nepokošena, a grafita gde god se okrenete. Kada krenete prema plaži “Oficirac”, ako već morate da idete tamo, imaćete šta i da vidite – ostatke građevine nekadašnjih kafica, gomilu otpadaka svuda po plaži i izgladnelih pasa lutalica koji samo čekaju da neko naiđe, da ga napadnu. Nemarnost. No comment!
Krenete li prema Dunavcu, proći ćete pored jedne peščare. Rade ljudi, rade. A da li opažaju da ih mnogi potkradaju? Dođu kolima sa vrećama i kantama, kupe pesak. Videla i nisam mogla da ćutim. Prijavila sam tablice zaposlenima, no’ nisu reagovali. Čak što vise, bili su bezobrazni.
Bacite li pogled na montažni most “ Boško Peroševic” možete videti crveno / beli znak za brodove kako visi na jednoj sajli, a druga je pokidana. Prijavila sam bila zaposlenima na mostu pre oko 5 meseci. Samo su mi se toplo zahvalili, ali nisu ništa preduzeli oko toga.
Kada su “doterivali“ most, zašto znak nisu popravili?
Pašće na nekoga i povrediti. Svakako, ružno i jadno izgleda.
Prema Dunavcu put, a oko vas priroda, zelenilo. Predivno je šetati tamo sve dok ne ugledate ponovo ili grafite koji su ispisani na kućicama (tuđoj imovini) ili gomilu otpadaka na predivnoj travi.
Nemarnost, površnost, samoljublje, a pri izlasku iz Novog Sada bilbord:
“Ja sam iz Vojvodine. To sam što sam “
Kroz ovu moju priču i jos mnogo ne ispričanih, ali viđenih problema, ponosna sam na sebe, ali neke svoje sugrađane, većinu – nisam.
Ovim zatvaram priču i smatram da je krajnje vreme da preduzmemo nešto povodom toga.
Da svako plati za svoje nemarne postupke i da se sve pokuša konačno vratiti u normalu, na svoje mesto jer sve više i više tonemo.
Da li se slažete sa mnom?
Da li spadate u grupu ljudi kao što sam ja?
Ako da - krenimo u akciju ka rešavanju problema pojedinačno ili timski!
